Блаженопочивши патријарх о веронауци

Издвајамо неколико кратких сећања на речи блаженопочившег патријархa о веронауци који нам могу помоћи у нашој служби коју обављамо.
Сусрет патријарха Павла са веронауком био је још у току његовог школовања. У време између два светска рата Православни катихизис је још увек био обавезан премет у школама. Често се спомиње пример да је наш Патријарх као добар ђак, који је волео учење (посебно природне науке) имао двојку из веронауке.
 
Наводи се да су методи  вероучитеља и сам концепт веронауке били ти који су патрираха као ученика умало "одвојили" од вере. Како је васпитан у побожности, и са вером урођеном од детињства коју је сам носио и изграђивао још од тих дана, нетачно је да је то могло утицати на његову побожност. Истина јесте, да на нама, вероучитељима, јесте одговорност за сваку реч коју упутимо ученицима, поготово, ако већ имају дар побожности, који, не дај Боже, ми својом неосетљивошћу, неопрезношћу, наметањем, а пре свега изостанком личног сведочења можемо угушити. Патријарх се веронауке у школи сећао са радошћу. Према књизи г-дина Јована Јањића „Будимо људи – реч патријарха Павла“  наводи се истинитост те тврдње „двојке“ из веронауке, али се и наводе патријархове речи о и искуству које је имао са вероучитељем у време свог школовања: „Наш катихета је био један омален човек. Србин из Мађарске. Имао сам вазда наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну такву материју као што је катихизис, то је догматика, све је то у питањима и одговорима – врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се и као деца уопште нисмо мучили. Био је, разуме се, добар али страшно строг човек. И када ме прозове, ја просто не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто, тамо-вамо, а он мени: `Седи, један!` Онда се извучем, кад пита нешто мало теже. Он обично каже: `Ко зна, добиће два`. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на два. Касније, кад сам порастао, мало сам се осамосталио, није више било те треме, мада су ми, иначе, више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су математика и физика“[1]. Нама ово патријархово сведочење може бити поука, равна савременим педагошким -  да су наставници строги или благи једнако омиљени, само ако су доследни!
 
Касније је, 1930, уписао Богословију у Сарајеву.
 
Завршивши Богословски факултет 1942, и сам избегнувши из Хрватске у току рата патријарх Павле, тада Гојко Стојчевић, добија посао вероучитеља. Тако је наш блаженопчивши патријарх у свом животу искусио педагошку и вероучитељску службу. Иако је својом речју, архипастирском службом, а увек и пре свега својим животом, цео живот пастирски, педагошки, очински сведочио веру свима око себе, овај период његовог живота као вероучитеља нас за њега на још један начин везује.
 
Радио је као васпитач и вероучитељ у дому за избеглу децу из Босне у Бањи Ковиљачи. Оно што из поменуте књиге сазнајемо из тог преиода, јесте само то да је у том периоду, а августу 1944. На реци Дрини, спасавши једног ученика из воде од дављења сам зарадио туберкулозу! У књизи се наводи да је тај догађај (односно болест) пресудно утицала на његов будући живот и монашење.
 
Преко патријарховог страдалног монашког и архипастирског животног пута, у све време свог столовања на челу наше Цркве, залагао се за поновно враћање веронауке у школе.
 
О увођењу веронуке 1991. у интервјуу Политици каже: „Омогућивати деци и младим да се упознају са вером хришћанском коју су држали њихови преци и која је до данас остала жива у нашем народу. Зашто се бојати, тобоже, антагонизма између вере и науке, кад се таквог анатагонизма, у ствари непостојећег, нису бојали један Њутун, Пастер, Ампер, или у наше време један Ајнштајн? Овај последњи, запитан: `Какав је циљ и смисао људског живота?` - одговара: `Знате, одговор на то питање значи бити религиозан.` Ајнштајн хоће да каже: природна наука нам одговара на питање како да проведемо овај живот, али одговор како није одговор зашто. Он је још говорио: `Човек који не би схватио да његов  живот и живот његових ближњих има свој циљ и смисао, не само да би био несретан, него једва способан за живот.`
 
Указивати деци и младима на то питање циља и смисла живота, пружити им могућност да слободно изаберу и изграде свој животни пут и став, који није само овоземаљски, то би била дужност школе данас. Стога мислим да је веронауци место у школи. Нека се предаје факултативно, по избору родитеља и деце, али одговорно и савесно. Школске власти и наставници треба да ђацима омогуће стварно и слободно да часове веронауке похађају у самим школама и да при том немају никаквих непожељних последица. Младим бићима треба дозволити и омогућити да се упознају са ликовима Христа Богочовека и Светог Саве, јер то је у нашем народу, и не само у њему, неоспорно и непролазно. Веронаука није милостиња него потреба човека и човечности.“
 
У једном другом интервјуу из 1995. на питање где је место веронауке данас каже: „Црква се одувек залагала за увођење веронауке у школе. За време једнопартијског комунистичког система марксизам је био општа обавеза. Није било могућности да се чује и религијска истина. Ми не желимо да заменимо марксизам, управо зато тражимо да настава веронауке буде заступљена факултативно у школама. Непунолетна деца и омладина посећивала би верску наставу по жељи родитеља, док би пунолетни долазили на часове по сопственој вољи. Увођењем веронауке у наше школе сигурно би се избегло да се наши млади духови приклањају разним другим хришћанским и источњачко-индијским сектама.
 
Црква није против науке која се учи у школама. Она је потребна за овај телесни живот на земљи. Али човек није само тело, већ је и бесмртна душа. Стога треба да се припреми честитошћу, правдом и љубављу према Богу и ближњима и за непролазни живот у Царству небеском.
 
Када је веронаука уведена у Републици Српској, патријарх је с „посебном пажњом пратио како се спроводи настава и какво је интересовање деце“. Дававши поуке кроз занимљиве примере, поуку о извођењу наставе веронауке Његова светост је дао кроз следеће речи: „Кад је то заживело, деци је дат писмени задатак да напишу како су доживели веронауку. Било је 16.000 одговора. Требало је да се издвоје они најкарактеристичнији и да се објави књига. Надао сам се да ће изаћи књига, па сам само неке прочитао. Запамтио сам три одговора.
 
Једна девојчица седмог разреда пише. `Веронаука је добра ствар. Сад знамо и оно што раније нисмо учили ни у школи ни у кући. Само, требало је да буде и за наше родитеље, али и за неке бабе и дедове.` Ето, дете је схватило и ону другу страну. Црква православна никада није била против онога што се учи у школи. То је за наш живот у овом свету. Али, то је само једна страна нашег бића, душу, којој је, као и оној првој, потребна и храна и одећа.
 
Друга девојчица из осмог разреда пише: `Првог часа смо имали биологију. Учили смо да је човек постао од мајмуна, да су мајмуни и људи полубраћа од истих предака. Пошто смо на веронауци учили да је Бог створио човека, то двоје не иде некако заједно. Још смо млади да схватимо шта је истина, али када одрастемо, биће нам јасно.`
 
И треће, један момчић пише: `Веронаука је добра ствар, али је вероучитељ рђав човек.` Ето, и то је поучно, да водимо рачуна да вероучитељ не буде рђав човек. Веронауку треба да износи са свешћу да та малада, слободна бића, кад одрасту, схвате. А да ли ће прихватити или неће, то зависи од њих.
 
Све те вође материјалистичке и комунистичке прошле су кроз веронауку, пошто је она између два светска рата била обавезна, али им није сметало да буду то што су били, материјалистички оријентисани. То не значи да ми не тражимо да буде веронаука обавезан предмет, али да се непунолетној деци родитеља који то не желе, као и пунолетној деци која то не желе, веронаука не предаје. Дакле, да буде обавезно само за оне који то желе. А избор да буде факултативан, слободан, без присиле. Јер, било би противно и православљу и хришћанству да се то натура.“
 
Од јесени 2001. годнине веронаука је враћена у школе у Србији, а патријарх је молитвено и речју бдио над њеним спровођењем. Онолико колико смо могли сазнати из ових скромних извора о односу патријарха према веронауци, патријарх се непрестано залагао за право на верску наставу и то посебно као изборног предмета, као прилике за ученике да у школи сазнају основе своје вере. Не наметање вере слободним младим бићима, али и могућност да о њој сазнају у школи је први залог патријарха Павла.
 
Други залог је да у веронауци нема сукоба са науком. Наука је неопходна и објашњава видљиву страну живота и створене природе, док је веронаука усмерена на духовно биће, унутрашњег покретача живота и објашњења смисла свега постојећег и нас самих, као и откривања вечног назначења и нас и све творевине.
 
Треће завештање Патријарха Павла вероучитељима, је оно што је он завештао свом нашем народу: сведочење вере личним примером. Како каже „Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута.“. Свјатијејши патријарх је говорио да се угледамо на свете претке из рода нашег, који су служили Господу Христу свим својим бићем. Служио је и Свјатијејши патријарх Господу свим својим бићем. Скоро да је својим владањем непрестано говорио „угледајте се на мене као ја на Христа“, понављајући за светим апостолом Павлом, а сам сваким треном свог живота имајући одговорност за живот по Јеванђељу.
 
Патријарх је говорио богословима призренске Богословије да је о вери причати добро, али ако се о вери прича, а не живи се по вери боље да је се ћути. Опет, чак и да се о вери не прича, али да се живи по њој је најбоље за сведочење другима.
 
Патријархова поука родитељима о васпитању деце, али и нама који се бавимо васпитањем у вери православној: „да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.“
 
Ове и друге духовне поуке Сјатијејшег патријарха чувамо, и покушавамо да дубоко урежемо у наше биће.
 
Знамо и осећамо, да у нашем послу, поред свих светитеља из рода нашег, имамо и још једног заступника пред престолом Божијим, светитеља Божијег по мери светитеља првих векова, а из овог нашег времена у коме живимо.
Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Веронаука