субота, 27 JULY 2013 23:57

ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС – ОСНИВАЧ И ТЕМЕЉ ЦРКВЕ

Written by
Rate this item
(2 votes)

Значај новозаветних списа као историјских извора о личности Господа Исуса Христа и раној Цркви

Бог открива себе човеку постепено, кроз догађаје и јављања своје речи у историји. Пуноћа тог откривења дарована je људском роду у личности Господа Исуса Христа. Свето Писмо Новог Завета представља писано сведочанство о искуству заједнице светих Апостола и верне браће са Господом Исусом Христом. У новозаветним списима je сачувано сведочење очевидаца и учесника тог искуства – о животу и делу Господа Исуса Христа и о рађању новозаветне Цркве.

Међутим, ови списи се не могу сматрати класичним историјским хроникама. Они немају за циљ да прикажу историјске догађаје у неком строгом историјско-научном реду и систему, да би ови, као такви, послужили као извор некаквог претпостављеног научног истраживања. Ови списи су били намењени, пре свега, богослужбеној употреби, што значи да je сваки од њих био упућен некој конкретној црквеној заједници. Писци новозаветних књига –Апостоли и њихови непосредни ученици – сведочили су у њима своје искуство заједништва са Господом Исусом Христом. Ha тај начин су намеравали да и верну браћу свога времена и каснијих поколења упуте на Цркву, као заједницу вечног живота, у којој се открива Бог Отац кроз Господа Исуса Христа у Духу Светом. Сами свети Апостоли говоре о томе: „Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше... Објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, a наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом” (I Јн I 1-3).

Новозаветне књиге, иако не историјске хронике у научном смислу речи, већ црквено-богослужбени списи, ипак сведоче о истинитим историјским догађајима и о стварном искуству Апостола – живих и конкретних људи. To сведочење je настало као плод сагледавања из перспективе искуства црквене заједнице, дакле, из унутрашњости Цркве, a не из перспективе некаквог спољашњег ауторитета који би систематски бележио догађаје из ране црквене историје и из живота Господа Исуса Христа.

Савремена критичка наука не оспорава историјску веродостојност личности Господа Исуса Христа. У томе се види извесан напредак у односу на негативну историјску критику XIX и XX века, чије се схватање личности Господа Исуса Христа и ране црквене заједнице показивало као идеолошки оптерећено. Такво схватање je често било плод некакве унапред постојеће идеје или поставке, у оквиру којих су научници покушали да објасне ова питања. И данас се питања о веродостојности јеванђелског описа Господа Исуса Христа, или о евентуалном постојању подела на различите групе у ранохришћанској заједници, јављају као актуелна и жива. Сада се на њих одговара тако

што се аутентичност новозаветних списа као сведочења вере ране Цркве више не доводи у питање. Друго je питање хоће ли људи прихватити то сведочење или не. Сама вера у Господа Исуса Христа, као Сина Божијег и Месију који собом доноси Царство Божије, показује се као ствар слободне одлуке човека: да прихвати Божији позив, који нам je свима упућен кроз Цркву. Ова вера се догађа као плод сарадње Бога, који нам се открива и дарује кроз своју Цркву, са човеком, који прихвата тај позив.

Господ Исус Христос – Оснивач и Темељ Цркве: Рођење, учење и чуда

Најзначајнија, највеличанственија и најтајанственија Личност светске историје –Исус Христос – појавио се у мало познатој области Римске царевине, у Палестини, као припадник јеврејског народа, који je римски историчар Тацит назвао најмрачнијим и најпогубнијим од свих народа. У свом народу Исус je тридесет година живео повучено, као дрводеља. У тим годинама нико, осим Пресвете Богородице и праведног Јосифа, није знао ко je Он.

Напунивши тридесет година, Исус започиње свој јавни рад. Иако није поседовао академско и уметничко образовање, политичку моћ нити оружје, његова реч je поседовала божанску силу и ауторитет. Око себе je окупио групу сиромашних ученика – Апостола, неуких рибара, који су пошли за њим оставивши свој пређашњи начин живота. Исус се са својим ученицима скоро увек кретао у сиромашном народу, често се дружећи са највећим грешницима (блудницама и цариницима) и исцељујући болесне. Говорио je да лекар није потребан здравима, већ болеснима. Његова реч и његова чуда показивали су да je Он онај који има власт. Суштина његове поруке састојала се у благој вести да је Царство Божије са Њим већ дошло. Он сам, његова личност, јесте пут, истина и живот. Царство које Он собом доноси, биће у својој пуноћи остварено по његовом поновном доласку (Мт. 24). Ми већ сада постајемо припадници тог Царства заједничарењем у његовом телу и крви (Мт. 26;Лк. 22;Јн. 6). Отуда је читав живот Апостола и верних, с једне стране, био усмерен на задобијену заједницу са Господом Исусом Христом, заједницу новог и вечног живота, док се, са друге стране, тај живот одвијао кроз ишчекивање што скоријег Другог доласка Христовог и потпуног остварења те заједнице и Царства Божијег (I Сол, 1,10).

Јеванђеља нам откривају Господа Исуса Христа као Месију – помазаника – Христа, као онога на коме је Дух Свети, као онога кроз кога делује Дух Божији, као онога који објављује и доноси Царство Божије. Ово царство је у Старом Завету називано царством Израиљевим, царством изабраног народа Божијег. Сва старозаветна пророчанства говорила су о доласку Месије који ће установити вечно Царство Божије. Нови завет, нарочито Јеванђеље од Матеја, показује да су се сва та пророчанства остварила у личности Исуса „ из Назарета”. Јеванђеља говоре да је тај Исус Назарећанин заправо исти онај Месија – Христос кога су Јевреји очекивали. Зато се Исус у јеванђељима назива Христом. Вера ране Цркве садржала се у исповедању: да је Исус заиста Христос. Речи Господ Исус Христос подразумевају исповедање вере у Исуса Назарећанина који је Христос, обећани

Месија израиљског народа и Господ. Још у Старом Завету Месија је називан Сином Човечјим, при чему је, у књизи пророка Данила, Син Човечији описан као онај који има моћ и власт над народима, који је сам Господ. Тако је у Старом Завету израз Син Човечји указивао на божанско достојанство Месије. У том смислу и сам Господ Исус Христос често говори о себи као о Сину Човечјем тј. као о Господу. Његово рођење од Духа Светога и Марије Дјеве потврђује да је Он један од нас, један од људи, а да је уједно и предвечни Бог, који нема земаљског оца, већ је зачет Духом Светим. Ово значи да је Исус, као Син Божији, постојао и пре свог рођења у телу. На појединим местима у Новом Завету он се обраћа Богу Оцу речима: Авва, Оче (Гал.4,6). Израз Aвва, који потиче из арамејског језика, указује на блиску заједницу љубави између две личности, заједницу Оца и Сина, која захтева посебну реч да изрази то јединство насупрот речи која означава тек физички, телесни род. Овим изразом се истиче да је лична веза и заједница Господа Исуса Христа са Богом Оцем виша него што то може да се изрази речима отац и син у њиховој свакодневној употреби. Зато се у Новом Завету и говори о Христу као Сину Божијем.

Господ Исус Христос – Оснивач и темељ Цркве: страдање, Васкрсење, Вазнесење и ниспослање Светога Духа на Апостоле

Господ Исус Христос је прекоревао јеврејско свештенство и поглаваре за формализам у вери и за инсистирање на спољашњем испуњавању Мојсијевог закона. Често је говорио да Бог не жели жртве паљенице, већ милост, чисто срце од човека. Говорио је о потреби промене, преображаја, новог, духовног рађања човека и о времену када ће се сви молити не у једном или другом храму, већ у Духу и истини. Христос је ухваћен и оптужен због проказивања јеврејских старешина, а највише због сведочења о себи као о Сину Божијем. Ово је за Јевреје значило хулу на Бога. Захваљујући јеврејским вођама и њиховом утицају код римских власти, Христос је осуђен и распет на крст као непријатељ Римског цара. У позадини те осуде свакако је стајала Христова доследност у својој синовској љубави према Небеском Оцу. Зато што је себе објавио као Сина Божијег и зато што је том свом идентитету био веран до смрти, Господ Исус Христос је и пострадао на Крсту.

Јеванђеља се углавном завршавају описом Христовог Васкрсења. Јеванђеља од Матеја и од Луке дају и краће описе Вазнесења, док Дела апостолска почињу приказом Вазнесења и Силаска Светога Духа на Апостоле. У својој беседи овом приликом свети Апостол Петар говори да је Бог Отац Духом Светим подигао Господа Исуса Христа из мртвих (Дап. 2). Овај моменат је важан по томе што указује на Васкрсење Христово као на основу, залог свеопштег васкрсења човека и твари при његовом Другом доласку (Рим. 8). Онај који је васкрсао Христа из мртвих, истим својим Духом ће васкрснути и нас, за вечни и бесмртни живот у Царству Божијем.

Четрдесет дана по Васкрсењу, после вишекратног јављања Апостолима и вернима, Христос се (Духом Светим) вазнео на небо и сео са десне стране Оцу. Ово његово

узношење представља прослављање и узношење човека и твари до висине славе Божије - до престола Бога Оца. С друге стране, Вазнесење омогућује човеку да слободно прихвати Господа Исуса Христа. Да се Христос није вазнео, већ да је, као Васкрсли, остао са нама, човек не би имао слободу да га прихвати или одбаци. Тада би сви, у страху од смрти, а видевши га Васкрслог, били приморани да га прихвате. Међутим, слобода тог прихватања чини саму основу односа између Бога и људи. Зато, да би човек слободно усвојио све оно што је Господ Исус Христос учинио за људски род, Он обећава да ће послати Духа Светога.

Од обичне заједнице оних сабраних око Христа, Дух Свети ће саздати заједницу Тела Христовог. На тај начин, Господ Исус Христос ће, до свог Другог доласка, бити присутан у Духу, као Црква. То је и разлог због којег Исус каже Савлу: “Савле, Савле, зашто ме гониш”,док је Савле, заправо, гонио хришћане (Дап. 8,3). По свом обећању, Спаситељ је у педесети дан по Васкрсењу, о старозаветном празнику Педесетнице, заиста и послао свога Светог Духа. Био је то дан када се, ради тог празника, у Јерусалиму сабрало мноштво народа. Око сто двадесет душа у горњој соби, са Пресветом Богородицом и Апостолима, чекало је силазак Светога Духа, који ће их оспособити за проповед и ширење Јеванђеља.

Овај догађај многи сматрају „рођенданом Цркве”. Ипак, овај догађај је, пре свега, значио званичну и јавну објаву Цркве и почетак њеног спасоносног дела. Само њено оснивање и установљење везано је за време пре празника Педесетнице, за саму личност Господа Исуса Христа. Наиме, Педесетница је дан у којем се Црква открива свету као Тело Христово. Отуда се о Цркви може и треба говорити као о самом Христу, будући да тело увек у исто време има и своју главу. Почетак Цркве треба тражити у самој личности Господа Исуса Христа, јер се на тој личности она и темељи. Најстарији црквени писци (на пример, писац Друге Климентове посланице), говорећи о прапостојању Цркве, указују на личност Господа Исуса Христа. Личност Христова обухвата собом целокупно своје Тело, читаву Цркву. Другим речима, један обухвата мноштво, заједницу многих. По Августиновим речима, Црква је сав Христос. Отуда Педесетница не представља сам почетак, већ тек прву званичну и јавну објаву Цркве као Тела Христовог.  

Read 3017 times Last modified on недеља, 28 JULY 2013 00:09
Login to post comments
Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Веронаука ОСНИВАЧ И ТЕМЕЉ ЦРКВЕ