субота, 27 JULY 2013 23:56

ПАД ЈЕРУСАЛИМА. СТРАДАЊЕ И РАСЕЈАЊЕ ЈЕВРЕЈА

Written by
Rate this item
(1 Vote)

Однос римске власти према Јеврејима

У Христово време Галилејом и Северном Трансјорданијом владали су јудејски кнезови (тзв. цареви), а Самаријом, Јудејом и Идумејом управљао је римски гувернер (намесник). Међутим, Ирод Агрипа је 4I године од Римског императора Калигуле добио власт над Јудејом, Самаријом и Идумејом. После смрти Ирода Агрипе читава земља је била припојена провинцији Сирији и њоме су управљали римски прокуратори (намесници), подређени гувернерима у Сирији, док су резиденцију и даље имали у Кесарији. Од ових римских прокуратора у Делима апостолским спомињу се Феликс и Поркије Фест, чија је управа започела око 60. године.

Ова римска власт је својим безобзирним понашањем довела мржњу јудејског становништва до врхунца. У томе се истицао прокуратор Гесије Флор, који је око 66. године опљачкао храмовну ризницу. Због овог чина Јевреји су презрели прокуратора и ишли су по Јерусалиму просећи новац за “сиромашног” намесника. Гесије Флор се на то разбеснео, те је дозволио својим војницима да пљачкају Јерусалим. Чак је захтевао да уведе своје трупе у Јерусалим свечано, уз поздраве Јевреја. Водећи политику компромиса, јеврејски првосвештеник је успео убедити Јевреје да поздраве римске трупе приликом њиховог свечаног уласка у Јерусалим. Међутим, по налогу прокуратора, римски војници нису отпоздравили Јеврејима. Због овог понижења дошло је до устанка незадовољних Јевреја. Прокуратор је морао да се повуче у Кесарију, а устаници су заузели округ око храма. У Јерусалиму је остао само део римске војске у тврђави Антонији, док је читав град био у рукама устаника.

Први јудејски устанак и разорење Јерусалима

У то време Агрипин син, Агрипа Други, је владао у Трансјорданији. Првосвештеник у Јерусалиму, као и свештенички и фарисејски кругови опомињали су устанике на попуштање пред моћном Римском силом. Међутим, устаници су убрзо заузели и тврђаву Антонију, тако да је читав Јерусалим био у њиховим рукама. Одушевљени овим успехом, многи Јевреји су пришли устаницима. Они који су и даље оклевали били су погубљени, или присиљени да се придруже покрету. Чак је и првосвештеник убијен. После неуспешног похода на Јерусалим од стране Римског намесника у Сирији Кестија, у очекивању противудара Римске војске, Јевреји су у Галилеји изградили чврста одбрамбена упоришта. За организатора одбране, из Јерусалима је у Галилеју, био послат млади свештеник Јосиф (Флавије).

Ово се догађало у време императора Нерона, који је опуномоћио Веспазијана, свог најбољег генерала, да поведе рат против Јевреја. Он је са својим сином Титом кренуо на

Исток. Отпор Јевреја у Галилеји је био скршен за месец и по дана. Најфанатичнији међу устаницима нису желели да се живи предају, те су се убијали. Јосиф је одбио овакво понашање и предао се Веспазијану, проричући му том приликом да ће задобити царску круну. Јосиф је остао у Римском главном штабу, где је и постао сведок и хроничар овог јудејског рата.

Вођа зилота Јован од Гисхале је са мањом групом побегао у Јерусалим. Године 67. цела Галилеја се поново нашла у рукама Римљана. У самом Јерусалиму је дошло до поделе између устаника. Једну групу је водио Јован од Гисхале, а другу Симон бар Кохба. Ове стране су водиле сукоб, злостављајући уједно све оне који нису хтели да им приђу. Прва хришћанска општина у Јерусалиму није учествовала у овом устанку, биће да су се хришћани су се преселили у место Пелу, источно од Јерусалима.

Веспазијан постаје цар 69. године. Наредне године је његов син Тит, на празник Пасхе (када је много поклоника било у храму), ударио на Јерусалим и затворио град. У исто време устаници, уместо да се заједно супротставе Римљанима, водили су међусобно грађански рат. У налету Римљана изгорео је Јерусалимски храм, а вође устаника су доспели у заробљеништво и одведени у Рим ради тријумфалне параде. Са падом Јерусалимског храма и самог града јудејство је изгубило свој видљиви центар. Последњи отпор Јудејаца угушен је 73. године, падом Масаде (тврђаве на високој гори на обали Мртвог мора). Тада је Јудеја одвојена од Сирије и учињена царском провинцијом, чији је гувернер резидирао у Кесарији.

Други јудејски устанак

При разорењу Јерусалима били су побијени сви садукеји. Јудејство је опстало захваљујући фарисејима и књижницима (тумачима закона), који су радили на оснивању јудејских општина. Са нестанком храма престао је и култ жртвовања, а поштовање свога Бога Јевреји су надаље изражавали у синагогама. У месту Јамниј заседао је нови Синедрион, чији чланови више нису били свештеници и старци већ књижници. Синагоге су тако одржавале Јевреје у вери отаца, и кроз њих се очувао и даље развијао живот јеврејске заједнице.

Палестински Јевреји су око 132-135. г. још једном покушали да збаце римску власт. То је тзв. Други јудејски устанак, под водством Бар Кохбе. Повод за устанак највероватније су дале две наредбе императора Адријана (117. и 138. године) о подизању Јупитеровог светилишта на месту рушевина Јерусалимског храма, као и о забрани обрезивања. Ово је, наравно, изазвало велико огорчење код Јевреја. Дошло је до устанка, при чему су врло брзо ослобођени Jудеја и Јерусалим. Обновљен је култ жртвоприношења. У знак новостечене самосталности почело је и ковање новца, као и бројање година према датуму новог ослобођења. Најугледнији књижник тог времена, Раби Акиба, поздравио је вођу

устаника као обећаног сина звезде (IV Mојс. 24,17). Све је изгледало као да је наступило месијанско време.

Јудејски хришћани у Палестини нису могли одобрити месијанске претензије Бар Кохбе, вође устанка, тако да су многи од њих у то време мученички пострадали. Према Апологији Јустина Философа, ко се тада нећкао да се одрекне Христа као Месије био је ухапшен, а многи су и погубљени.

Коначна пропаст јудејских устанака и однос Јевреја према хришћанима

Римљани су полагано и тактички иступали против устаника, тако да је временом отпор јудејских бораца почео да јењава. Последња тврђава која је пала била је тврђава Бет-Тер на обали Мртвог мора. У тој последњој борби погинуо је и Бар Кохба, вођа устанка,тиме је пропала јеврејска нада да је он Месија који ће успоставити доба спасења.

Ha рушевинама Јерусалима је основана римска колонија која је добила име Елија Капитолина (Аelia Сapitolina). Такође је подигнут и Јупитеров храм. Јудејцима је било забрањено да уђу у овај нови град. Стога су у њему становали само нејевреји. У IV веку Јеврејима је дозвољено да у дан жалости (дан разрушења Јерусалима и Јерусалимског храма, 9. ава, по нашем календару, почетком августа) дођу у град и приступе зиду који је остао од Иродовог храма како би на том месту произнели Богу своје жалбене молитве.

У самом устанку били су побијени и многи књижници. Многобројне жртве биле су инспирација живим Јеврејима да се надаље окупљају око Закона и тиме сачувају веру свога предања. Многи од њих сматрали су хришћане из јудејства, јудеохришћане, издајицама своје домовине, због њиховог неучествовања у устанцима. Зато су хришћани још у време устанака често били на мети Јевреја. После коначног пада Јерусалима и храма у II веку, Јевреји су наставили своје непријатељство према хришћанима тиме што су узимали учешће у гоњењима хришћана од стране многобожаца.  

Read 3173 times Last modified on недеља, 28 JULY 2013 00:09
Login to post comments
Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Веронаука ПАД ЈЕРУСАЛИМА