субота, 27 JULY 2013 23:55

СВЕТ У ВРЕМЕ ХРИСТА

Written by
Rate this item
(0 votes)

Цивилизације старога света

У време Христовог доласка у свет постојало je више цивилизација, које су једна другој биле непознате и међусобно одвојене. У великим пространствима Азије, изолована од осталог света, Кина je имала веома развијену културу и цивилизацију. Одмах уз њене границе, Индија није била уједињена у једну државу као Кина, али се одликовала богатим и древним културним наслеђем. Западно од Индије налазило се Персијско царство, које je на историјској сцени заменило древни Вавилон и Асирију; било je у сталним сукобима са суседним, Римским царством. У Римском царству била je развијена тзв. грчко-римска цивилизација. Царство се простирало око Средоземног мора, те je заузимало већи део Европе, Блиски исток и северну Африку. Ha западној хемисфери, паралелно и потпуно изоловано, развијала се непозната цивилизација Маја. Осим ових великих цивилизација, мноштво варварског становништва je живело расејано пo читавом свету.

Ове цивилизације су имале, свака за себе, изузетно развијен религиозни живот. Све старе религије су представљале сведочење људског трагања за Богом, покушај схватања смисла живота и смрти, смисла постојања света и човека у њему. С обзиром на то да се хришћанство појављује на просторима грчко-Римског света, ми ћемо нешто више говорити о религиозно-моралном стању и географско-политичком положају Римског царства.

Религија грчко-римске цивилизације

Религија грчко-Римског света je спадала у многобожачке (политеистичке) религије. To je била религија богата боговима и богињама обдарених свим људским особинама (и врлинама и слабостима). Легенде о овим божанствима инспирисале су раскошну уметност грчко-Римског света, која je била изражена највише у митолошкој књижевности и вајарству. Римско царство се ширило и ван пространстава обухваћених грчко-Римском културом. Да би лакше задржало своју власт на тим новоосвојеним просторима, морало je да њихова народна божанства, божанства потчињених и поробљених народа, унесе у римски пантеон и постави их упоредно са својим боговима. У обичном, простом народу, то je доводило до слабљења вере у грчко-римска божанства. С друге стране, римска интелигенција није веровала у своје богове сматрајући их производом људске маште. Наиме, о божанствима ове културе често се говорило у категоријама које су их представљале као неморалне и раскалашне. Зато су они, као такви, постајали предметом исмевања, нарочито у позориштима и јавним местима грчко-римских градова.

Ипак, власти Римског царства биле су свесне чињенице да су државно уређење Рима и његова стабилност били чврсто везани за религију. Зато je Стари Рим покушавао да силом

закона одржи и очува народну религију. У околностима ширења империје то je било тешко остварити. Пад религиозности довео je и до пада морала. Римски грађани у Азији, с једне, као и дивља германска и британска племена, с друге стране, нису се могли ујединити у религиозном поштовању Јупитера, Венере, Марса и других божанстава Рима, која ни сами Римљани нису схватали озбиљно. Истина, у грчко-Римском свету било je философа чија су учења била племенита и достојна поштовања, али ова учења нису могла да утичу на широке народне слојеве као религиозни култ.

Зато се стање грчко-Римског света у време доласка Господа Исуса Христа може назвати стањем велике духовне глади. У азијским земљама које су Римљани освојили, постојале су тзв. мистеријске религије. Оне су обећавале личну бесмртност, оно што им грчко-римска религија није пружала. У њима се обично говорило о смрти и поновном рођењу неког великог легендарног јунака или бога-спаситеља. Тако се у паганском грчко-Римском свету, мада на један искварен, искривљен начин, јавила свест о потреби доласка једног Спаситеља. Који ће човека и читав свет спасити од безнађа, бесмисла и смрти. Можда je то најсликовитије, на неколико векова пре доласка Христовог, исказано речима великог грчког философа Платона: „Неће бити на земљи реда све док га неки ванредни божанствени случај не уведе међу људе. Осим ако Бог, сакривши се у облику човека, не објасни и наше односе према њему и наше међусобне односе. ”

Ово ишчекивање помоћи одозго било je веома живо у грчко-Римском свету, у време пред долазак Господа Исуса Христа. По сведочењу римских историчара тог времена, Гаја Светонија и Корнелија Тацита, у народу je кружила прича да ће Исток постати веома јак, a да ће из Јудеје изићи старешина света. Римски песници (Вергилије и други) опевали су очекивање чудесног избавитеља. Једноставно, читав грчко-римски свет je био прожет унутарњим немиром, гладан и жедан једне нове, дубоке и снажне вере, која ће дати одговор на све древне и вековне људске вапаје за Богом. Овај свет je жудео за вером која неће бити плод и производ људског трагања, већ дар свише, откривење свише, ванредни божански случај-како га je називао велики Платон.

Религија старог јеврејског народа

Један од народа под влашћу Римског императора био je и јеврејски народ. Јевреји су живели у Палестини, земљи на источној обали Средоземног мора, до реке Јордана и Мртвог мора на истоку. To je био пастирски народ, чији се предак, праотац Аврам из Вавилона доселио у Палестину, земљу у коју гa je Бог призвао и обећао му je. Историја јеврејског народа је описана у Светом Писму Старога Завета. У поређењу са другим народима свог времена, Јевреји су били једна мала и политички безначајна група људи. Својом уметношћу или архитектуром нису могли да парирају једном Египту или Грчкој. У државно-политичком смислу, осим под царевима Давидом и Соломоном, нису имали своје чврсто, уједињено царство. Често, јеврејски народ није био веран ни својим вођама ни свом Богу. Ипак, иако Јевреји нису били, пo некаквим достигнућима или развоју, ништа

посебно уочљиви између осталих народа старога света, Бог je одабрао управо њих за људе којима ће се вековима (у Старом Завету) откривати као свом изабраном народу.

Мали, пастирски народ je, и поред својих слабости и преступа, прихватио Божији завет, ступио je у савез са Богом, усвојио je веру у једног Бога, Творца свега видљивог и невидљивог. Патријарси, пророци, духовни вођи јеврејског народа и сви свети људи Старога Завета примили су и прихватили обећање Божије о Спаситељу – Месији – Божијем Помазанику, који ће доћи у свет и установити вечно Царство Божије са својим изабраним народом и са свима онима који ће у Њега веровати. Старозаветне пророчке књиге обилују пророштвима о времену доласка Месије, о појединостима из Његовог живота на основу којих ће гa народ препознати и прихватити. Сва ова пророчанства су се испунила доласком Господа Исуса Христа. Међутим, јеврејски народ као целина није прихватио Месију. Иако je првобитна Црква углавном била састављена од верних који су били из јудејства. Који су били Јевреји, тј. јудеохришћани, касније je, већ током првог века, настала доминантна група оних хришћана који су дошли у Цркву из незнабоштва.

Велики део своје историје Јевреји су провели у сужањству под другим народима и страним завојевачима. Зато су они, нарочито у време тешког ропства под Римским царством, долазак Месије почели да доживљавају као долазак војно-политичког владара. Веровали су да ће их он избавити из ропства и покорити свет под њихову власт. Због тога већина Јевреја у личности Господа Исуса Христа није видела истинитог Месију, обећаног у Старом Завету изабраном народу. Ово je била највећа заблуда јеврејског народа. Старозаветни, изабрани Божији народ, израиљски народ, који, je упркос свој својој историјско-културној скромности, ипак био изабрани народ старог света, народ који je исповедао веру у једног Бога, и то пре свих развијених и цивилизованих народа, сада je, одбацивањем Месије – Господа Исуса Христа, отцепио себе од обећања и извора, од корена и од оног стабла које je Господ засадио у Старом Завету откривајући се старозаветним оцима. Нови народ Божији, нови Израиљ постала je Црква Новог Завета, у којој се налазе и „Јевреји и Грци”, тј. сви народи који поверују у Господа Исуса Христа, као једно, један и јединствен Божији народ. Зато се Црква назива Новим Израиљем, новим изабраним народом Божијим. У том призвању народа Божијег позвани су сви народи, све нације, сви људи, без икаквих подела и повластица. У Христу, пo речима Апостола Павла, нема више Грка ни Јевреја, роба ни слободњака (Гал.3,28). Иначе, у религиозном животу Јевреја, пред долазак Христа Спаситеља, под утицајем наведених историјско политичких околности, испољавало се живо тражење религиозне истине. Услед тога je дошло и до појаве различитих верскополитичких странки, групација које су се разликовале пo свом односу према старозаветном закону и јеврејској вери уопште. Најпознатије од њих су биле секте садукеја, фарисеја, зилота, есена, терапеута, књижевника и кумранска заједница. О њима нећемо говорити опширније, него ћемо само навести оно пo чему се истичу. Тако, садукеје одликује рационалистичко схватање религије, јер су одбацивали бесмртност душе, постојање духовног света, васкрсење мртвих. Фарисеји су били познати по слепом

испуњавању старозаветног закона и старозаветних јеврејских предања. Формалистички однос према закону и његово детаљно испуњавање била je њихова главна карактеристика; с друге стране, есени и терапеути су се одликовали једним духовним поимањем религије, скоро до укидања њене обредне стране. Кумранску заједницу и зилоте одликује ревностан однос према закону, однос који није дозвољавао никакве компромисе по питању његове примене у свакодневном животу. Зато су припадници кумранске заједнице представљали једну издвојену групацију која je живела по веома строгим правилима са наглашеним есхатолошким ишчекивањем доласка Царства Божијег. Зилоте je издвајало често физичко супротстављање незнабожачкој власти која je била поробила изабрани јеврејски народ. Књижевници (односно књижници) су представљали тумаче Закона и за циљ су имали чување предања, објашњавање и примену Св. Писма; били су веома образовани и цењени у народу. У свом поучавању су користили и методе и достигнућа Грка и примењивали их у тумачењу Закона.

Пуноћа времена

У ширењу хришћанске вере Апостолима и раној Цркви су од велике помоћи биле колоније јеврејских трговаца, које су постојале широм грчко-Римског света. Побожним и озбиљнијим многобошцима грчко-Римског света јеврејска вера у једног Бога била je веома привлачна. Вера у једног Бога, Божији закон у Старом Завету (Десет Божијих заповести), вера да се Бог открива и делује кроз историју, са конкретним људима и у конкретним историјским догађајима, нагонила je многе многобошце да поверују у „јеврејског” једног Бога; тако су постајали прозелити, обраћеници у јеврејску веру. Они међу њима који су били потпуно посвећени јеврејској вери, који су прихватали јеврејске обреде и морални закон називани су дошљацима правде. Они пак, који су прихватали само морални закон, били су дошљаци врата. Тако су многи пагани, управо прихватањем јеврејске вере, били припремљени за примање хришћанства. Наиме,проповедајући веру пo грчко-римском свету, Апостоли су увек полазили од синагоге (места сабирања Јевреја на молитву) у одређеном месту грчко-римске империјегде би се нашли.

Није случајно што je Господ Исус Христос дошао управо у време у које je дошао, и то у свет (грчко-римски) и цивилизацију у коју je дошао. По речима Апостола Павла, дошао je када je наступила пуноћа времена (Гал.4,4), родивши се у Витлејему Јудејскоме. Пуноћа времена подразумева оно време у којем je Бог одлучио да испуни свој план о спасењу човека. У време доласка Господа Исуса Христа римска освајања била су готово завршена. Читава васељена, читав познати насељени свет, био je под влашћу Рима. Ово, Римско царство je било покривено мрежом путева па је било веома лако обићи Европу и Блиски Исток. Једноставно, историјски догађаји су Божијим промислом припремили путеве да Апостоли успешно и брзо расеју семе хришћанске вере.

С друге стране, Рим je наследио старогрчку културу која се распростирала упоредо са ширењем империје. Светски језик оног времена, којим je говорила већина становништва,

био je грчки. To je омогућило лакше и брже ширење хришћанства, јер се оно у почетку проповедало управо на овом језику и на просторима грчко-Римског света. Како су показали каснији векови, грчки језик и грчка култура били су у стању да изразе богато искуство новозаветног откривења, бивајући у том процесу и сами преображени, христијанизовани.  

Read 2636 times Last modified on недеља, 28 JULY 2013 00:10
Login to post comments
Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Веронаука СВЕТ У ВРЕМЕ ХРИСТА