Беседе и духовне поуке

Беседе и духовне поуке (16)

CUDONARECJORDAN

Приликом освештања воде на реци Јордан, десило се чудо када је бели голуб слетео на жезло јерусалимског патријарха Теофила. Фотографија слетања голуба објављена је на Фејсбук страници Свети Нектарије Егински.

Према хришћанској традицији, Христос је, када је напунио 30 година, дошао на реку Јордан како би га крстио Свети Јован.

Осећајући да је пред њим Месија, Свети Јован дочека Исуса речима: “Ти треба мене да крстиш, а ти долазиш мени да ја тебе крстим”. Исус му на то одговори: "Остави сад то, јер нам треба испунити сваку правду".

arhimandritsofronije

Очајање је губитак свести да Бог жели да нам дарује вечни живот. Свет живи у очајању. Људи су сами себе осудили на смрт. Треба се прса у прса борити са «акидијом», духовним немаром, одсуством бриге за спасење. Људи су постали равнодушни према своме спасењу. Они не траже божански живот. Ограничавају се на форме живота у плоти, на свакидашње потребе, на страсти овога света и дела из навике. Бог нас је, пак, створио из небића, према образу и подобију (слици и сличности) Своме. Ако је то откривење истинито, одсуство бриге за спасење за човека није ништа друго него смрт.

Живот овога света организује се око извесних људских страсти, а духовни живот истиснут је на маргине. Ми бисмо морали да променимо то стање ствари, да духовни живот ставимо у само срце свога живота. Мудрост овога света не може да спасе свет. Парламенти, владе, сложене организације савремених Држава, које су највише узнапредовале – сви су ту немоћни. Човечанство страда без краја. Једини излаз јесте да у себи пронађемо мудрост, решеност да не живимо више према замислима овога света, него да следимо Христа. Како да изнађемо свој пут? Сходно Јеванђељу, Христос је наш пут. Значајно је да имамо свест о Христу као Богу. Онај који Га љуби, вечно ће бити поред Њега, тамо где је Он. Једино што нас привлачи јесте Христос, Његова Личност. И ми бисмо морали да

доживљавамо Христа као меру сваке ствари, божанске и људске. У Христу ми имамо Бога, Створитеља Свога.

У Христу имамо пример, откривење наума Божијег о човеку. У Богу не треба гледати рефлексију интелекта. Бог нам се открива својим делима. Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља. Христос је рекао «Ја сам Пут». Ако је Он – Пут, ми Га морамо следити не споља, него изнутра. И морамо се сећати да се на Голготи и у Гетсиманији Христос борио против свих. Сам самцат.

Понекад, када нас додирне љубав Христова, осећамо вечност. То не треба схватати чисто разумски. Бог делује на начин који је Њему својствен, који измиче разуму. У нашем хришћанском животу не треба бити одвећ логичан. «Спољњи» знак који нам омогућава да измеримо на којој се удаљености од Бога налазимо јесте то да ли следимо еванђелску реч, јесмо ли достигли савршенство, што ће рећи – љубав према читавом свету, не разликујући пријатеље и непријатеље. Ја не познајем Христа грчког, руског, енглеског, арапског… Христос је за мене – Све, Биће надкосмичко. У Светоме Писму се често каже да је Христос умро за читав свет, за грехе целога света. Зато, када ограничимо личност Христову, када је унижавамо до плана националности, ми све губимо и падамо у таму. Тада је отворен пут за мржњу међу нацијама, за непријатељство међу социјалним групама…

Читајте Светога Силуана. За њега, свако у свету има своју улогу: један је краљ, други патријарх, неко професор, неко радник. То нема значаја. Бити краљ или радник – то је за Светога Старца свеједно. Јер, онај који љуби Христа, који у себе усваја и у себи носи „осећања која су била у Христу Господу“, доживљава свет као Адама, моли се за целог Адама. То је право Хришћанство. Морали бисмо бити крајње осетљиви на потребе ближњих. Тако ћемо бити једно са њима и благослов Божији биће вазда са нама. Изобилно. Сваки од нас ближњем дугује љубав мајке. Волети се не може без страдања. Највећи је бол љубити до краја. Христос нас је толико љубио да се предао најстрашнијој смрти. Светитељи такође. Рај и пакао увек имају ту цену. Молитва за читав свет плод је страдања најдубљег и најпродорнијег.

Ништа није болније од тог притежавања Христове љубави у себи у једном оваквом свету. То је борба космичких димензија. Како се ходи ка Богу? Када се човек устреми ка томе једином циљу, све остало постаје извор страдања, болова. Али, носимо тај крст у тишини. Када одлучујемо да идемо за Христом сваки дан нашег живота постаје испуњен страдањем, сузама, боловима. Понекад у нама искрсне питање: „Господе, зашто си нас створио таквима да морамо да пролазимо кроз толика страдања?“ И тада не успевамо да схватимо да је тај негативан пут – пут спасења. Живот на земљи је за сваког човека страдање без краја. Зашто ми све подносимо ? Зато што је Творац дошао к нама. И ми Га сада лично познајемо. Христос је дао Свој божански живот онима који су створени по Његовом образу, али је у одговор добио само мржњу. Данас, после две хиљаде година Хришћанства, шта видимо? Савремени свет све више и више губи Христа и живот вечни. Дубока тама греховних страсти, мржња, доминација, ратови сваке врсте, чине наш земаљски живот. У тој ситуацији Христос је дао свима који одлуче да иду за Њим ову заповест: „Волите своје непријатеље.“ Зашто се свет плаши таквога Бога?

Може ли се наћи боље начело од тога – „благосиљајте оне који вас куну, љубите своје непријатеље?“ Теологија (Богословље) је – стање духа под утицајем Божије благодати. У томе и јесте разлика између теологије и философије, између истинске теологије и теологије интелектуалне. Ако се једно такво надахнуће такне Вашега срца, неће имати краја на земљи. Оно је неисцрпно, јер се у њој налази почетак живота вечног. Чак и када се ваш телесни састав растаче, то надахнуће снено ће живети у Вама.

Бог може да дирне човеково срце и да му пода, на непосредан начин, богопознање. Постоји велика разлика између таквог знања и онога које које се стиче на теолошким школама. Може за човека бити чак веома опасно да се бави теологијом, не имајући егзистенцијално искуство живота у духу Христовом. Постоји, јамачно, ризик да се теологија студира нарочито у њеним апофатичким формама, као што би се студирале и философија или књижевност. Постоји опасност да се заузме погрешан став и да човек поверује за себе да је супериоран и то је довољно да се и изгуби. Надахнуће треба тражити у животу у Христу. Теолошка наука која се предаје у школама и која је постала интелектуална специјалност, отворена свима, не пружа човеку богопознање. Познање Бога долази од живота у Богу, које се рађа у најдубљим дубинама срца. Може се десити да постанемо жртве духовног застрањења и да почнемо да ценимо оно што доноси теолошко знање више од светости живота.

Можете бити и велики научник, имати академске дипломе а да апсолутно ништа не знате о путу спасења. Да бисмо разумели науку живота у Христу, није потребно да прочитамо десетине и стотине књига. Мој духовни отац ми је саветовао да не читам више од неколико страна дневно. Четврт сата, пола часа само, али тражећи и настојећи да у животу применим оно што сам прочитао. Свети апостол Петар каже о царском свештенству да може да се савршава нашим учествовањем у божанственој Литургији. Бојте се тога да на Литургију долазите по навици. Трудите се да сваки пут дубоко проживљавате оно што је проживљавао Христос на последњој Вечери, када је установио то велико тајанство које је Света Тајна Евхаристије. Тако ће Литургија постати спасоносна не само за вас, но и за све

оне који у њој узму учешћа. Не припада само свештеницима да проживљавају у своме срцу страдање Бога за светом који је у канџама греха и смрти. Академска теологија није довољна за спасење. Читајте нарочито Oце подвижнике. Ту ћете упознати истинску теологију, потребно држање разума и срца када се ради о Богу. Посао, социјални положај не треба да имају никакав значај у односима међу личностима. Предност није у спољашњем, него у унутрашњем. Онај ко највише воли Бога, онај ко се највише моли, онај ко се највише упиње да држи заповести биће најближи Господу. То је врло значајно. Ослободите свој дух сваке мисли о каријери. Нема каријере у духовном животу.

Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија.

starac porfirijeВасколико Хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост.

Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света Тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.

Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. У заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.

Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. То нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.

Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а не „помилуј их“. На тај начин признајемо да су они заједно са нама.

Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат Божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

Старац Порфирије Кавсокаливит – „ЖИВОТ И ПОУКЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА КАВСОКАЛИВИТА“

otackirilo

Један богати сељак 1956 год. је послао свог сина у Београд на факултет да студира. Младић се уписао на филозофски факултет. Пошто тада у младој комунистичкој држави није било кадрова који ће да воде развој новог друштва по марксистичкој науци, то су режимске власти настојале да школују кадрове без вере у Бога, који ће послужити новој безбожничкој власти и држави. И овај студент сељачког порекла био је успешан на студијама. Редовно је полагао испите са успехом. Сваке године за време летње ферије долазио је у своје село код родитеља. Настојао је да се дружи са својим сељацима и да их „просвећује“. Говорио им је и објашњавао о ономе што је учио на факултету. На факултету је учио да Бог уопште не постоји. Да је бесмртност душе људске заблуда. Да је вера Православна глупост непросвећеног народа, и да су мошти Светитеља балсамована тела смртних људи и да као таква немају никакве чудотворне моћи.

Људи из села су га због таквог схватања избегавали као безбожника и отпадника од живога Бога. Многи су се бојали да разговарају са њим и називали су га безбожни „школарац“. Његови родитељи и родбина су то приметили па су га опомињали и саветовали да се покаје и врати Богу и Православној вери као крштени Србин. Његов деда га је много волео али повређен у срцу због његовог неверја и отпада од Бога није могао више да издржи и сав узбуђен узвикнуо је: „дете моје не хули на Бога и на Свету веру јер је то опасно, можеш изгубити живот као безбожник“. Знао је његов деда да Бог свакоме човеку даје награду по његовим делима. Сви савети и молбе његових родитеља и родбине нису утицале на њега да промени своје мишљење и убеђење и да се покаје.

Његови родитељи, деда и баба ишли су често у цркву да се моле Богу, да се Бог смилује на њихово чедо да би се повратио на пут Истине којим су ишли сви наши преци. Њихов син их није послушао већ је наставио и даље да хули на Бога и Свету Православну веру.

Једног дана пође „школарац“ у планину изнад села да се прошета и да набере лешнике који су те године богато родили. У планини су били и неки чобани који су чували своја стада и који су га видели да бере лешнике. Мало времена је прошло и почели да се наовлаче облаци за кишу. Изненада је јако загрмело. У његовој близини где је брао лешнике налазио се један велики храст у који је ударио гром. Од удара грома „школарац“ је био онесвешћен и лежао је као мртав. Чобани који су видели удар грома потрчали су да виде шта се десило са њиховим „школарцем“. Нашли су га да лежи на земљи непомичан али да још увек дише. Брзо су отишли у село да јаве његовим родитељима о свему што се десило. Родитељи су дотрчали кукајући за својим сином и пошто је прошло неколико часова од удара грома откако је њихов син лежао на земљи он је почео да даје знаке живота али није могао да говори. Родитељи су га однели у болницу код лекара, но ни после дужег лечења он није могао да проговори. Тако је „школарац“ трагично завршио своје студије добио је „диплому“ од Бога да својим немилом целог живота буде сведок пред људима да је тежак грех хула на Бога и на Православну веру. Пророк је рекао: „Господе ти си страшан и ко ће ти се супроставити? Отуда је гнев твој“. „С неба учиниш да се чује суд твој“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви (који хули)“. „Грех је уста безбожника, реч уста њихових, и због тога нека буду ухваћени у гордости својој и од клевете и лажи њихове објавиће се свршеци“. „Човек језичар неће успети на земљи, зла ће га уловити у пропаст“. Пошто је студијама на факултету у Београду дошао крај пре времена и каријера запећаћена „школарац“ се вратио у своје село да живи код својих родитеља. Људи су га и даље избегавали због хуле на Бога и веру Православну а и због повреде од грома јер су сматрали да га је стигла Божја казна. Он је ретко излазио из своје куће, а кад је излазио из куће млатарао је рукама показујући на небо одакле га је стигла Божја казна.

Ударао се по устима рукама вероватно схватајући да је својим уснама и језиком хулио на Бога и своју веру Православну.

Родитељи су били тужни и несрећни што је њихов син тако опоменут од Бога али су се помирили са Божјом казном. Ипак су били захвални Богу што им је сина оставио у животу. Деда је после овог случаја пресвиснуо од туге за вољеним унуком па је брзо после овог случаја преминуо. Деда је највише стрепео због непослушности и непокајања свог вољеног унука, јер је знао да хула на Бога и Свету веру без покајања не може да прође без казне Божје. Избегавао је сусрете са људима јер је уместо да се поноси својим унуком морао да се стиди због његових схватања и отпада од живога Бога. У селу су се сви уверили у оно што су знали побожни Срби да је велики грех хула на Бога и веру Православну и да због тога Бог строго кажњава непокајене хулитеље. Такође су се уверили да човек који нема истиниту веру и исповедање нема ни покајање. Таквог човека ђаво заробљава и прелешћује, ум му помрачује и он уместо да служи Богу он служи ђаволу.

Свето писмо говори да је сваки човек као сасуд у коме обитава добро или зло, Дух Свети или дух демонски, јер не може бити празан. Човек не може никад бити сам. Ако није са Богом онда му приступа ђаво кушач који га вара и мучи наводећи га на сваки грех. Господ Исус Христос је рекао својим ученицима: „Не можете служити Богу и мамону (демону)“. Човек који је постао слуга ђаволу никад не може бити ни миран, ни радостан, ни срећан, ни здрав. Зато је Господ Исус Христос оставио људима покајање за спасење јер је рекао: „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“

Слава милостивом Богу на његовој науци која учи људе да треба да живе по Његовом закону да би били мирни, радосни, срећни, здрави и у сваком добру.

Прошло је 7 година откад је Бог показао нетрулежне мошти врлинског јеромонаха, старца Висариона Коркољакоса (1908-1991). Овај свети старац се упокојио пре 22 године, а трећег марта 2006. године ископане су његове мошти. Диван мирис се ширио од њих, који је осетило на хиљаде људи који су дошли да се поклоне моштима овога старца.

visarion

Отац Висарион

Приликом ископа моштију, појавила се светлост изнад манастира Агатон коју су фотографисали поклоници и у чуду се питали одакле та светлост долази? Старац Висарион (световно име му је било Андреас) је тако прослављен од стране Бога. Његове свете мошти су још један небески знак који ојачава веру и наду. Такође, време и начин откривања ових моштију имају духовни смисао. Неки противници Цркве су сумњали и хулили, али Бог је хтео да свима покаже како још увек постоје свети клирици (пастири) – непознати, скромни, са благодаћу Христовом. У периоду када је у жижи интересовања јавности било спаљивање мртвих, тј. кремирање, Бог је потврдио вредност тела кроз нетрулежне мошти овог скромног, светог старца Висариона.

СТАРАЦ ВИСАРИОН КОРКОЉАКОС (1908-1991) из манастира Агатонос (Агатон) рођен је у месту Петалида Месиниас 1908. године. Световно име било му је Андреас. У осамнаестој години отишао је у Каламату и одлучио да постане монах. Добија име Висарион, затим постаје ђакон, свештеник и архимандрит. Завршава више студије,

чита књиге и образује се богословски. Године 1935. одлази у место Кардица и посвећује цели свој живот служењу Христу и ближњему тј. хуманитарном раду, чак је и на самртној постељи питао за сиромашну децу и за потребе Цркве.

Преузимао је на себе тешке обавезе, па тако и у време немачке окупације, помагао је својим земљацима и ослобађао заробљену децу. После ослобођења, отац Висарион одлази из Кардице. Као архимандрит са дугогодишњом подвижничком праксом и богатим духовним делом, одлази у манастир Агатон (Агатонос). Имао је послушање у манастиру и изван њега.

Сваког понедељка и уторка ишао је у болнице у граду Ламиа и посећивао, исповедао и тешио болеснике. Својом харизматичном личношћу и љубављу према људима, на једноставан начин, успевао је да растерети напаћене душе. Осталим данима седео је у манастиру испред цркве и са осмехом дочекивао људе који су долазили натоварени болом и бригама, увек је имао стрпљења да их саслуша и они су утешени и умирени одлазили од старца. Многе од њих је помагао и материјално.

Све што би му донели посетиоци, делио је сиромашнима, којима је помоћ била потребна. Говорио би: «Тамо, напољу су људи сиромашни, напољу су гладни, треба да им помогнемо.» Сваке године у време Великог Поста одлазио је из манастира с благословом старца Германа и стизао са једног краја места на друго. Одлазио је у све куће и помагао, исповедао по селима, чак је и средњошколце у граду Ламиа исповедао и био им духовни отац. На крају исповести давао би им у руку новац, тако да су то после неки и користили и долазили на исповест само због џепарца. Једном приликом позвали су неки људи и рекли да је једна жена на самрти и хтела би да се исповеди. Без питања и поговора кренуо је ауто-стопом. Такав је био овај свети старац. Много пута је био виђен како по киши и снегу одлази да помогне и исповеди.

Док је служио свету литургију цео је сијао. Старац Висарион провео је свој живот саветујући и пасући стадо Божије. Био је добри пастир који жртвује свој живот за овце. Ствари овога света је сматрао небитним да би задобио Христа. И задобио Га је. Он је сада близу Господа, који га је прославио држећи његово тело нетрулежно да би сви ми видели, дивили се и веровали и у вери ојачали.

vis8

Манастир “Агатонос”

Отац Висарион је био релативно доброг здравља без већих здравствених проблема, али због старости и умора појавио се и едем плућа и старац умире у болници «Сотириа» (што значи «спасење»), у Атини 22. Јануара 1991. године. Његово тело било је два дана у цркви, народ је долазио да се поклони и исплаче. Лице му је сијало а тело мирисало. И дан-данас остало је нетрулежно. Тихи и смирени старац узбудио је јавност и држећи Јеванђеље у руци као да хоће да нам каже, посебно свештеницима: «Вратите се вери, Предању и Светом Писму. Престаните да се бавите световним стварима. Постоје други који се тиме баве. Ви имате дужност да водите душе ка спасењу, да шаљете људе са земље на небо!»

2

Чврсто држећи Јеванђеље

Госпођа Димитра Христодулу, васпитачица у пензији која се исповедала код овог старца и познавала га дуги низ година, тј. око 18 година, изјавила је да га је једном приликом затекла како горко плаче. На питање зашто тако плаче, одговорио је: «Пази да се не одрекнеш своје вере». То је поновио три пута и на питање да ли ће таква времена доћи, рекао је: «Да, доћи ће».

Старац Висарион кренуо је једном пешице на дужи пут са искушеником који се звао Дулас. Пешачили су дуго. Сунце их је пекло и зној се сливао, попили су били сву воду коју су имали. Једна мисао престравила је искушеника: «Немамо воду, шта ћемо сада да радимо?,» и рекао је молећиво: -Старче, жедан сам, а воде више немамо. Шта ће бити? Пут нас само води поред мора, а оно је пуно сумпора и соли. Никаквог извора нема у близини? Старче помоли се Господу, умрећемо!- глас му је био пун очаја. На то је старац онако знојав рекао: -Господе, дај прилику свом рабу Дуласу да види Твоју моћ. Видиш његов труд и добре намере. Као што си некада са Твојим Светим Мојсијем претворио горку воду у Мери у слатку због твог народа, као што си извео на Хориву воду из камена, тако и овде учини чудо! Приближио се мору и пао на колена, исто то је урадио и искушеник. Шапутао је молитве, уперио је поглед према небу и устао. Узео је свој прут и прекрстио један део воде (плићака): «У име Оца и Сина и Светога Духа,» рекао је с вером и сигурношћу:

-Ти Господе си нам обећао да све што тражимо у име Твоје, да ћеш нам дати. Заслади нам Господе мало воде!- умочио је прут у воду и наредио искушенику да пије. Дулас није могао да верује, знао је за светост старчеву, али ово превазилази сваку машту. -Попиј дете моје, то је Божији дар, попиј да утолиш жеђ. - рекао је старац као да се десило нешто потпуно нормално, свакидашње. Искушеник је почео са неповерењем да пије, држећи у устима воду и окрећући је да би осетио њен укус. -Па, ова вода је чиста и питка као са најчистијег планинског извора! – узвикнуо је

изненађен. Пио је поново и поново, то исто је урадио и старац утоливши своју жеђ. -Благословено Име Твоје Господе, слава Теби! - прошапутао је -Ма шта радиш ту?- узвикнуо је изненада искушенику. -Старче, пуним наше флаше, дугачак пут је пред нама, требаће нам воде, можда и ово неће бити довољно. - рекао је изненађен. -Дете моје, зар ниси ништа разумео, зашто си маловеран? - осетило се разочарење у старчевом гласу: -Зар ниси видео својим очима да нас прати Промисао Божији? Господ је овде присутан, са нама је, Дуласе. Он брине о нама и тако постојимо јер нас Он држи. Ако, као што је и Он сам рекао, храни и најмању птичицу и најмању травчицу, колико ће више нас, које је по свом лику саздао. Господ који је овде засладио слано море, Он ће бити и убудуће када нам затреба. Господ овде, Господ и тамо. Први пут у животу искушеник Дулас је разумео шта значи истинска, права вера у Бога.  

vis9

субота, 03 август 2013 22:54

Златом везене одежде

Written by

Зарудио је Бог дан свој у вечном Граду. Цариград, обучен у сјај легенде и у позлаћене боје векова, бледео се у дубини хоризонта са великим византијским Црквама, са палатама са вртовима из снова, са тврђавама и бедемима са трофејима. Град који је, као ниједан други град на свету, упознао лепоту, отменост и надасве веру.

И имађаше Бог у том граду много изабраника. А међу њима, смирен међу смиренима, беше свештеник Маркијан. Од малена га је обележила рука Божија. И он послуша Његов глас и постави себи за циљ да живи само за Бога и Његову љубав.

Његова слава се раширила по целом царству и обухватила и најудаљеније крајеве. Био је, веле, човек који никада није имао ништа своје, јер је увек осећао да то неком другом треба више. Отац сиромашних и презрених, трудио се да цео дан посвети милосрђу и љубави.

Недељно свитање је довело Маркијана журним кораком у сокак који је водио ка Цркви Свете Анастасије. Био је то величанствен храм у којем је годинама служио као сабрат. Данас је био велики дан: освећење храма. Требало је, дакле, да се побрине за свее. Крилатим кораком и са молитвом на уснама пролазио је кроз лукове и аркаде Цариграда. Пут је био пуст. Стиже пред западни трем и изађе на велико четвртасто двориште са предивном фонтаном. Одавде се видела ограда храма. За Цариград бејаше ово јака зима и, како је било праскозорје, мраз је немилосрдно штипао. Једним потезом Маркијан обави боље око себе своју мантију, али као да се одмах покаја.

- Сети се, Господе, сиромаха, Твоје мале браће, рече тихо. Стиже до великих степеница. Поглед му привуче величанствен призор. Но, када крену да их пређе, зачу неко јечање са стране. Маркијан се зачуди па се прекрсти.

- Господе помилуј, рече. Ко ли ће то бити у ово доба? Али овога пута јечање се зачу још јаче. Било је мрачно и није видео добро.

- Ма, ко је то? рече сада гласније.

- Милост, оче, зачу се један намучени глас. Тамо на великим степеницама седео је један убоги просјак помодрео од хладноће.

- 0, брате мој, рече збуњени Маркијан. Треба да ти помогнем, али у недрима немам ничега за тебе. Завуче руку у мантију неће ли нешто наћи. Али не нађе ништа. Помисли да му каже да чека тамо код степеница, јер је после Литургије можда имати нешто да му да. Али, можда ће тада већ бити касно.

- Помози ми Господе. Шта да радим? шапутао је Маркијан.

Тада човекољубиви свештеник намисли да учини нешто неуобичајено. За трен ока отвори храм и отрча до ђаконикона, значи до просторије у којој свештеници облаче своје свештеничке одежде да би служили Божанску Литургију. Ту свуче мантију и обуче своје одежде. Потом изађе у двориште храма и пружајући просјаку своју мантију рече му:

Немам да ти дам ништа друго. Узми ово. Мени не треба јер ћу ја сада служити Божанску Литургију. Узми, твоја је.

А просјак, задивљен толиком добротом, љубљаше руке свога доброчинитеља, и, препун радости, оде.

Време је пролазило. С леве и десне стране пута бејаше мноштво света одевено у празнично рухо. Дошли су и званичници у својим униформама обавијеним свилом и кадифом. А потом и витезови и војводе и, напокон, сам цар. У раскошно украшеној Цркви све је добило празнични карактер. Поред цара дође и стаде Патријарх. Црква је бљештала заслепљујућим сјајем. Хиљаде полијелеја су својим светлом претворили храм у једну лађу која је пловила према небу.

Но, изненада погледи свих се окренуше према Олтару где се налазио Маркијан. Сваки пут кад би се појавио на Олтарским Дверима чинило се да носи златом везену одежду, која, упркос свом сјају данашњег дана, није приличила једном обичном свештенику.

Убрзо се са помисли прешло на коментаре. Шапутања, која су постајала све јача и јача, реметила су појање.

- Ма види ти Маркијана. Зар се не стиди? Какву то одежду носи? рече један.

- Ма шта мисли ко је он! Последњи свештеник Цариграда а облачи се у одежду вишег ступња и од Патријархове! Срамота, одговори други.

- Срамота! Срамота! чуло се са свих страна. Цео храм је блистао од Маркијанових одежди.

- Неко треба да каже овом свештенику, Пресвети, да се облачи са мало мање сујете, шапну Патријарху на уво један клирик.

Патријарха дирну то што чу. Знао је Маркијана као смиреног и озбиљног клирика. Али не могаше ништа да каже за његово данашње понашање. Коначно одлучи да ће му, када се заврши Литургија, озбиљно приговорити.

Пошто раздели нафору, Патријарх позва Маркијана устрану.

- Данас, Маркијане, ниси поступио добро. Шта значи та одежда коју носиш? Каквом ће се примеру од тебе научити сиромаси нашег друштва? Свештеник, дете моје, треба да је једноставан.

Добри свештеник се збуни. Баци поглед на одежде које носаше и смешећи се, али увек с поштовањем, одговори:

- Ма, о каквим одеждама говори твоја светост, Пресвети? Ако мислиш на ове које носим, то су оне исте које имам од дана када си ме рукоположио, ево већ двадесет и пет година!

Сада се Патријарх разљути. Па ово је претерано. Подсмева му се у очи! Одлучи да га казни.

- А шта је ово, викну Патријарх. Али, како ухвати руком за одежде виде да су то оне старе које Маркијан носи већ годинама. А за првим изненађењем следило је и друго. Патријарх угледа како човек Божији не носи мантију испод старих одежди. И пун недоумица упита:

- Ма, ко те то свуче, Маркијане? Тада човекољубиви свештеник узе у своје руке Јеванђеље и показујући га рече Патријарху:

- Ово овде ме свуче, Пресвети. Тада Патријарх, потпуно ганут, стисну Маркијана у загрљај и рече му са сузама у очима:

- Дете моје, када би сви свештеници и сви људи живели твојим животом, не бисмо имали потребе ни за чијим речима. Био би довољан само њихов пример!

субота, 03 август 2013 22:53

Божије старање

Written by

У дубинама Јудејске пустиње, у Палестини, налази се манастир Аве Теодосија који је он саградио у 5. веку. Како су године пролазиле манастир је постао велики, са много отаца који су се старали о старачком дому, радионицама, дому за сирочад и дому за сиромашне који су постојали у оквиру манастира.

Но, када је први пут основано, ово општежиће је било веома сиромашно. Често су се оци суочавали са проблемима, а не мало пута нису имали ни оно најнужније за своје одржање. Међутим, њихова вера у Бога и молитве њиховог Старца, Светог Теодосија, увек су им помагале и избављале их из тешких тренутака.

Једне Велике Суботе монаси су се сусрели са тужним стањем. У манастиру није било никаквих намирница, чак ни просфоре за Божанску литургију. Тражили су и поново тражили, али нису нашли ништа. Време је пролазило и приближавао се велики тренутак Васкрсења. Одлучили су да те празничне сјајне вечери не једу, јер их је на то обавезивала ситуација. Али оно са чиме нису могли да се помире било је то да ће остати без Светог Причешћа. Узалуд су поново почели да траже неку заборављену флашицу са вином или неко парче хлеба. Било је немогуће да пронађу било шта.

Схвативши да су се нашли у потпуној немаштини, отишли су до свог Старца, Светог Теодосија, и испричали му о тешкој ситуацији и о својој туги. Старац их мирно саслуша. Њихове речи га уопште нису узнемириле.

- Тако стоје ствари, Старче, рече на крају неко од отаца. Блажени Теодосије, који је до тада ћутао, одговори:

- Идите, децо моја, и побрините се да све буде спремно за ноћашњу Свету Литургију. И ви се спремите па ћемо да дочекамо вече.

- Узалудна утеха, прошапта један монах.

- Старац га чу па рече:

- Да није можда, децо моја, наш Бог ослабио у својој сили? Можда Онај који је у пустињи хранио народ израиљски, данас више није у положају да даје? Или можда Онај који је са пет хлебова и две рибе наситио мноштво које га је следило, не може више да чини чуда?

Монахе су задивиле Старчеве речи, али више од свега задивила их је његова вера и његово убеђење да ће све ићи како треба. Пођоше да изађу из Старчеве келије, када га зачуше како говори:

- Да спремите не само Олтар, него и васкршњу трпезу. И да знате, оци моји, да ће се Онај који се стара о птицама небеским, постарати и за нас.

Оци одоше ћутке. Старчеве речи биле су заиста утеха њиховој туги и разочарењу. Али негде у дубини осећали су да им је те речи Старац упутио само зато да би ублажио њихову забринутост. Били су скоро сигурни да неће моћи да прославе Васкрс.

Сунце је већ било зашло када се зачуло куцање на вратима. Оци се збунише. Ко би то могао бити у то доба и у тај дан... Отворише главна врата манастира и суочише се са неким незнанцем. Са собом је имао две натоварене камиле.

- Оци благословите, рече незнанац.

- Бог те благословио, одговорише монаси.

- Опростите ми што вас узнемиравам у ово доба, али дешава се нешто што не могу да објасним, рече незнанац и настави: Заветовао сам се да сваке године у овај дан носим намирнице у један скит, ту ниже. И већ сам уобичајио да ту будем на ноћној васкршњој литургији, а следећег дана да се вратим. Тако пођох и ове године. Но, кад сам стигао овде изван вашег манастира, ове две моје камиле зачудо престадоше да иду, клекнуше доле те их је било немогуће подићи и натерати да наставе. Никако нису слушале. Тада, дакле, помислих, можда је, на крају крајева, воља Божија да ове ствари остану овде. Зато сам вам покуцао, носећи се мишљу да вама оставим ове намирнице, и моје камиле одмах устадоше и приђоше улазу у манастир.

Била је то заиста Божија воља. Његова промисао се побринула за потребе манастира. Храна коју им је донео незнанац била је довољна не само за васкршњу празничну трпезу, него све до Педесетнице, па и дуже. А ни просфора за Божанску Литургију није недостајало свих тих дана.

Монаси су се дивили Старчевој вери у Бога. Од тога дана су Светог Теодосија поштовали још више, док је у њиховом животу нада у Бога заузела посебно место. посебно место.

субота, 03 август 2013 22:52

Грожђе љубави

Written by

Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупиле су се хиљаде монаха који су прихватали његове савете и његове речи. Али и многи лаици из целог Египта долазили су овом Светитељу Божијем да би примили плодове његове љубави. Његова слава се раширила по целој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Наравно, донели су му из града једну корпу пуну грожђа. Седели су прилично дуго код Старца, чули његове драгоцене савете и душевно обогаћени кренуше према граду.

- Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те.

Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице налазила се једна корпа препуна дивног миришљавог грожђа. Редак дар, будући да у том крају није било ничег сличног. Сигурно ће бити врло слатко, помисли Ава и крену да га проба. Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу.

- Није право да ја задржим грожђе. Остали оци уопште га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти.

Узе, дакле, грожђе и зачас га однесе до Аве Петра који је заиста био најстарији у скиту.

- Аво. Донели су ми ово грожђе, па помислих да ти се много допада. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече љубазно Ава Макарије.

- Хвала ти Аво, Бог те благословио, одврати старац. И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба.

- Ма, стани мало, помисли, други Аве уопште нису ни пробали. Знам да Ава Исидор много воли грожђе. И без много размишљања узе корпу и однесе му је.

- Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору.

- Бог те благословио, одврати овај и узе га. Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе.

- Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем. А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем. прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли.

- Грех је да ја задржим ово грожђе. Много се свиђа Ави Макарију.

И упути се према његовој колиби.

- Аво, опрости ми, али знам да ти се ово грожђе свиђа. Учини ми љубав па га узми.

Тада Ава Макарије, гледајући корпу пуну грожђа нетакнуту, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахс које одликује толика љубав и саоссћање.

У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече:

- Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету.

И тада им исприча целу причу.

субота, 03 август 2013 22:51

Истински велик

Written by

Живела једном једна благословена породица. Родитељи, који су веровали у Бога и имали велико смирење, вођаху своје двоје деце Христовим путем. Од малена ова два детета заволеше Бога. Прислуживање у Цркви, поред свештеника, бејаше једна од њихових највећих радости. Када довољно поодрастоше, одлучише да остатак свог живота посвете Цркви.

Тако, дакле, оставише своје старе родитеље, угодности и задовољства овога света и за љубав Христу прихватише монашки живот. Један изабра подвижништво и самоћу пустиње. Стога оде дубоко у њу, нађе један скит и постаде пустињак.

Други брат, онај млађи, сматрао је општежитије бољим и сигурнијим путем за постизање свога циља. Нађе један манастир са светим игуманом и смиреним оцима и поста монах у њему. Његова послушност беше савршена и узорна. Сви оци у манастиру су га волели и поштовали, јер је увек био спреман да послуша заповести које би му давали. Чинило се да његова воља уопште не постоји.

Време је пролазило и послушност млађег брата поста позната у целој покрајини. Тако његова слава доспе и до дубина пустиње, тамо где се подвизавао старији брат. Када пустињак то чу не поверова и хтеде да и сам опроба послушност свога брата. Отиде тако из пустиње и стиже у манастир у којем је био његов брат. Срете га и замоли да прошетају наоколо да би се испричали, јер се толико година нису видели. Млађи брат прихвати са задовољством, те тако изађоше из манастира.

Шетајући стигоше до једне реке за коју је старији брат од раније знао да је пуна крокодила.

- Уђи у реку, брате, и изађи на супротну обалу, заповеди пустињак.

- Нека је благословено, одговори млађи брат и приђе реци. Старији брат је био сигуран да млађи неће успети и да ће га појести крокодили. Међутим, добри послушник, који никада у свој ум није стављао зле помисли него је једноставно следио заповести других, уђе у реку и пливајући стиже на супротну страну. Свирепи крокодили не само што му нису учинили ништа нажао, него су, напротив, све време док је он пливао, следили га отпозади и лизали му ноге. Овај призор зграну пустињака. Остаде без речи.

Кренуше, дакле, да се врате у манастир. На путу, мало пре него што ће стићи, наиђоше на неког мртваца. Неки су га опљачкали и убили. Био је наг и двојици браће га беше жао.

- Хајде, брате, да скинемо сваки по један део одеће и да обучемо овог несрећника, рече пустињак.

- Опрости ми, брате, али није ли боље да се помолимо за њега, можда му се Бог смилује и васкрсне га. Тако и учинише. Добри Бог услиши њихову молитву и васкрсе мртваца. Ово велико чудо испуни пустињака себичношћу те рече:

- Ово чудо нам подари Бог због мог великог подвизавања у пустињи.

Млађи брат не рече ништа и калуђери наставише свој пут до манастира. Но, на улазу у манастир чекаше их игуман.

Он беше свети човек и Бог му бејаше открио све што се тога дана догодило. Чим се два брата приближише, игуман одведе пустињака устрану и рeче му строго:

- Због чега си, дете моје, свога брата изложио толикој опасности у реци? И знај да је послушност твог млађег брата била та која је васкрсла мртвога.

Пустињак не издржа. Игуманова реч га протресе и сузе покајнице се појавише у његовим очима. Затражи опроштај од Бога и од игумана, и одмах оде да тражи свога брата. Када га угледа, паде на колена и рече:

- Опрости ми, брате мој. Згреших Богу и теби. Опрости ми што те код реке доведох у опасност. Опрости ми.

Млађи брат му опрости и од тога часа живљаху у љубави и подвизаваху се заједно за спасење својих душа.

субота, 03 август 2013 22:50

Као што и ми опраштамо ...

Written by

Ава Силуан је био један од оних Стараца око којих се скупљало много света, како калуђера тако и обичних лаика. Бескрајна љубав коју је показивао према свима, али и његово дубоко теолошко знање, учинили су га изузетним. Ако би се неко нашао у његовој близини, није желео ништа друго до да га слуша. За све проблеме и тешкоће имао је да каже утешну реч и да пружи савет.

Мноштво света је долазило само да чује његове благословене речи, али није било мало ни оних који су често одлазили код Аве да се исповеде и да затраже помоћ у духовној борби.

Један од таквих бејаше и Ђорђе, благочестиви домаћин који је обрађивао своје имање на Истоку. Често је одлазио код Старца, а овај би га саветовао о свему што би га занимало.

У последње време, међутим, већ дуго није био код Аве. Имао је проблема са једним суседом који му је чинио зла. Од њега је претрпео многе муке, али је био трпељив и превазилазио их је својим молитвама Богу. Но, како су дани пролазили сусед је бивао све гори а малтретирања за скромног Ђорђа било је све више. Једног дана његовом стрпљењу дсђе крај, а његова ојађеност беше толико неиздржива да се разгневи на свог суседа и одлучи да га казни. Међутим, сам није могао да му науди. Стога је сматрао бољим решењем да га преда суду.

Но, за једну такву одлуку требало је да пита Старца из пустиње. И заиста упути се у скит Аве Силуана. Када стиже, Ава га прими са радошћу и одмах одоше у Црквицу скита. Приликом исповести Ђорђе откри Старцу своје дегодовштине са тврдокорним суседом, али и своју одлуку да га преда суду.

- Не иде друкчије, мој Аво, рече Ђорђе. Трудио сам се колико сам могао. Молио сам се из све снаге. Али и ја сам човек. Не могу више. Видите, у почетку је само био непријатељски расположен према мени. Потом преварама успе да ми узме пола имања. Ја и тада бејах трпељив. Оговараше ме свуда. Изгубих и пријатеље и познанике. Ширио је различите оптужбе о мени и свет преста да говори са мном. Али, најгоре од свега, Аво, је то што је пре неколико дана покушао да ме отрује. 0 томе се ради. Обузе ме огорченост и одлучих да га казним због свега што ми је учинио. Али, Старче, немам ни снаге ни храбрости. Стога ћу га предати суду, те ће га тако стићи заслужена казна, а ја ћу добити своју правицу.

Ово изговори Ђорђе, а Ава Силуан, ћутљив и смирен, одговори му:

- Чини како желиш, дете моје.

- Зар не мислиш, Старче, да ће бити још праведније, ако га казне строго? Имам познанике судије који ће се побринути за то, рече Ђорђе.

- Чини оно што ти пружа утеху, одговори Ава незаинтересовано.

- Било би то боље и за његову душу, је ли Аво? упита Ђорђе. али Старац не одговори.

- Е, па, да идем ја полако, рече Ђорђе, да не досађујем више твојој љубави. Идем право судији.

- Стани мало, дете моје. Не жури толико, рече Ава. Хајде прво да се помолимо да Бог благослови твој поступак.

Старац устаде, доведе Ђорђа и обојица стадоше пред икону Сведржитеља. Пошто се прекрсти, Ава поче да говори:

„Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као што је на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и не опрости нам дугове наше као што ни ми не опраштамо дужницима својим".

На ове последње речи Аве Силуана, Ђорђе повика:

- Али Старче, не иде тако Молитва Господња. Да нисте мало погрешили?

- Заиста, дете моје, не иде тако Молитва Господња, рече Ава строгим гласом. Таква је, међутим, стварност. Пошто си ти одлучио да брата свога предаш суду, ја се другом молитвом за тебе не могу молити.

Ђорђе занеме. Узе благослов и врати се својој кући. Авине речи се дубоко урезаше у његову душу. Одлучи и тако и учини: трпео је суседову злобу све док овај није умро. А Ђорђе настави свој врлински живот понављајући поуку Старца Силуана:

- "Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим..."

Страна 1 од 2
Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Беседе и духовне поуке