Молитва у свему помаже

СУД
Свима створењима
Народе, отвори мало уши, гледај у земљу и добро слушај: Кад је благочестиви патријарх српски Димитрије учио књигу у манастиру Горњаку, зађе једног дана са једним другом и стане загледати разне рупе у једној пећини. Док у једној рупи нађе суву зечију кожу, одавно ту стоји. Кожу донесе у манастир и покажу старешини. Старешина развије кожу и види да је на њој нешто записано. Мало се помучи и разгледа, па најзад успе прочитати. Стоји чак и потпис ко је писао. Писао је св. Григорије чије свете мошти и данас стоје у Горњаку и многим невољним су од помоћи. Шта је ту записао св. Григорије? Ево шта је записао: Каже како је боравио у пећини и молио се Богу. Стално је имао на уму како ће Страшни Суд да буде страшан за све, а највише за грешни свет. Тешко ономе који је свагда одбијао милост Божију од себе. Онда св. Григорије завапи у молитви ка господу Богу, говорећи: "Господе, какав ће бити знак пре Твог Страшног Суда?" Тада му је Бог кроз памет одговорио, да ће се поновити један од тих знакова који су били кад је Христос рођен. И казано му је баш поименце који је од тих знакова.
Тај знак који је записан на кожи, и који је спомињао благопочивши Димитрије патријарх, тај знак је данас настао на свету. Људи који су се опили после рата лажним и безаконим животом, тај знак нити осећају, нити виде. Људи пак, који поштују Бога, цркву, старијега, ближњега, који чувају свој образ и част и одбијају од себе свако прљавство и неваљалство, они тај знак виде. Нема више мира на овом грешном свету. Безаконици имају да пропадну. Тешко ономе који се ни у великој пропасти Бога не опомене, нити се за грехе каје!

ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ
Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши - и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи. сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.
У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.
Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.


РАСПИС
о постављању крстова по кућама и њивама
У многе красне обичаје, које наш хришћански народ има, спада и обичај закрштавања, то јест, постављања крстова на куће, на баште, винограде и њиве. Обично се постављају крстови од лескова дрвета. Негде се крстови постављају на Ђурђевдан, негде на Спасовдан, а негде опет на оба та празника и то пре рођења Сунца. Крст је застава Христове победе над сваким злом. И кад људи постављају крстове по своме имању, они постављају Христову победну заставу, од које се страше и беже све погубне противничке силе, тајне и јавне. Народ то зна из искуства. Народ зна, да штогод стави под заштиту крста и што покропи освећеном водицом, то се држи и то успева и напредује, с претпоставком да се живи праведно и поштено. Ово могу порицати само они који немају народног искуства, они који нису пробали, а праве се да нешто знају боље од народа. Ми верујемо да као год што једна њива, закрштена крстом и покропљена освећеном водицом, бива сачувана од градобита, од гусеница и скакаваца, исто тако може бити и цела држава на тај начин сачувана од непријатеља ма колики и ма који они били.
Због те наше непоколебљиве вере, која се потпуно поклапа са народном вером, потврђеном искуством, препоручујемо нашем свештенству, да у три празнична дана на службама пре Ђурђевдана опомене народ, да ове године нипошто не изостави постављање крстова на кућама и по њивама, баштама, трлима, виноградима, воћњацима. А и саме старешине цркви и манастира ово да изврше на црквеној молитви. Онај ко то буде извршио, примиће двострук благослов од Бога, јер двоструку корист чини, и себи и целој нашој земљи, стављајући све под свемоћну заштиту крста, ове победоносне заставе Христа Господа.


О ПОШТОВАЊУ СВЕШТЕНИКА
Поштујте браћо, свештенике своје. Они су слуге Христове и представници апостола Христових. Њихова је служба тешка, њихова одговорност пред Богом огромна. Они се моле Богу за све нас. Они својим рукама и молитвама припремају св. причешће, којим се ви са Богом сједињујете. Они вас дочекују кад се рађате, они вас испраћају кад умирете. Они за вас Богу одговарају.
Свети Сава је рекао: "Ако је поп грешан, молитва његова није грешна". Не осуђујте свога свештеника, не ружите га, не гоните га. За своје грехе он ће одговарати Богу више него ли ви за своје, јер је свештеник Бога живога. Ако је свештеник грешан, поштуј га и поштовањем ћеш га застидети и он ће се поправити. Ако ли га осуђујеш и ружиш, он ће постати још гори. Поштујте браћо, свештенике своје.
Немојте се правити паметнији у духовним стварима од свештеника. И ако све не твори што треба творити, по слабости својој, он зна шта треба говорити. Питајте га о путу спасења и слушајте речи његове. Молите га, да вам објасни и он ће вам објаснити. Ја сам исповедио неке, који су се кајали што су осуђивали свога свештеника.
Свештеник има свој суд и свога судију. И ако греши, знајте, да га казна неће обићи. Но, немојте му ви бити судија. Он велико бреме носи и велику одговорност има. Отуда је и његово спасење теже него ваше. Зато вас молим, браћо, поштујте свештенике своје.


ДУХОВНИ ЗИДАР
Човек неки дође у св. Жичу и виде многе зидаре како зидају. Упита их, има ли неки духовни зидар у манастиру који би га научио како се зида дом душе. Упутише га једном старцу, а овај му одговори:
- Копај темеље дубоке размишљањем о тајнама Божанства. Избаченом земљом затрпавај јаму што се зове тајна смрти. Постави у темеље велико камење од заповести Христових. Погаси креч сузама покајања. Стави у креч доста песка од молитви. Наспи у малтер цемент од љубави ка Господу. Утврди сваки камен чекићем од вере. Направи скелу од добре наде. Зидове помажи уљем милосрђа. Доведи у склад виском послушања. Покриј кровом од псалама и песама духовних. Подигни стубове од житија светитеља. Удари врата и прозоре од дрвета што се зове будноћа. Патоси све одаје даскама трпељивости. Набави намештај од добрих дела. Освети дом знамењем крста, па се усели и жива ће бити душа твоја. Дом тај неће разорити ни време ни вечност.


ЗНАЦИ НЕМАЊА СТРАХА БОЖЈЕГ
Ако претрпиш губитак, или ма на који начин будеш лишен ствари које теби припадају и тиме се ожалостиш, немаш страха Божјег. Ако те хвале и ти са задовољством примаш похвалу - немаш страха Божјег. Ако о теби кажу
што неистинито и ти се смутиш - немаш страха Божјег. Ако у разговору са браћом тражиш да твоја реч буде изнад речи других - немаш страха Божјег.
Ако практикујеш да посећујеш славне овог света, да би направио познанства и пријатељства са њима - немаш страха Божјег.
Ако се не обрати пажња твојим речима и ти се нађеш увређен због тога немаш страха Божјег.
Побројани знаци показују, да је жив стари грешни човек у хришћанину, који је њиме загосподарио.


ИСПОВЕДАЊЕ ТУЂИХ ГРЕХОВА
Један млад свештеник би постављен од архијереја на неку забачену планинску парохију. Ту се сусретне са црквењаком Исидором, кога су звали Иса Јандал (јандал значи човек мимо друге људе, у песми "јандал од сватова"). Почне поп питати црквењака о људима своје нове парохије. А злореки Иса ни о ком лепе речи, него све најцрње. Те овај је каишар, те онај је лопов, други опет пијаница, коцкар, многоженац, безбожник, разбојник, кривоклетник, несрбин, све никакви и наопаки људи. И све никакве и наопаке жене, безаконице. Само он, Иса, ето нашао се у том трњаку као осамљени бели крин. "Одавно ја, попо, муку мучим сам са овим поквареним родом, а сад ћу бар делити муку са тобом". То уплаши попа и забрине тешко. Али кад је дошао у додир са људима, види он да су то добри и побожни људи: Поштен и мирољубив свет. Ништа од онога што му је црквењак причао. И Из дана у дан увери се свештеник, да су његови парохијани, сви осим Исе, мили и честити наши планинци.
Кад је настао Часни пост, пуна црква народа спрема се за Причешће. По обичају, сви моле попа да их исповеди.
Поп стане пред народ и објави:
- Браћо и сестре, није потребно да се исповедате. Све ваше грехе и који јесу и који нису, исповедио је мени црквењак Иса. Само он није исповедио своје грехе. Зато, сви приступите да се причестите. Једино Ису црквењака не могу причестити.
Зла мана Исе Јандала јесте мана и многих Срба у емиграцији. Треба је хитно лечити.


ЗЛАТОЉУБИВИ БОГАТАШ
Из муслиманске историје знамо за овакав случај.
Хулага Кан беше потомак страшног Џингис Кана. Па Хулага Кан удари на Багдад. А Багдадом владаше, у то време, неки султан чувени због грабежи и златољубља. Кад монголски кан опколи Багдад, султан даде врло слаб отпор, јер му војска беше дроњава и гладна. Хулага Кан уђе у Багдад, оде у двор султанов и зароби султана. Претресајући двор, победилац откри подрум испод двора пун злата и зачуди се веома. Па ће упитати заробљеног султана: "Кад си имао оволико благо, зашто ниси спремио војску и бранио се"? Султан ћуташе. Расрди се Хулага Кан на златољубивог роба уведе га у подрум и рече му: "Кад си више волео злато, него част и домовину своју, седи сад на твом злату и уживај!" Потом закључа подрум, а султана остави да умре од глади усред хрпе злата.
Такве ће судбе бити сви они, који љубе неправедно и непотребно благо своје више од свега на небу и на земљи. Ако се не нађе никакав Хулага Кан да их умори глађу, спустиће се на њих мука или болест, која ће то исто са њима учинити. Благо ће се њихово расути у непознате руке, а душе ће њихове, празне и грешне пасти у бездан проклетства. Овако вели свети Златоуст: "Имање среброљупце неретко дели много међу собом, грехе које је он починио због тог имања, носи сам собом једини он". Јер није свету толика мука од богаташа као таквих, колико од заслепљених богаташа, који мисле само о богаћењу, а никако и о доброј намери богатства. Упитајте онога ко се безобзирно богати на шта мисли употребити своје богатство, и збунићете га. Он је о том мислио. Но, посматрајте судбу његову до краја, и видећете како ће му богатство служити, не на спасење, него на пропаст. Јер, Бог гледа у срце човеково и тражи службу од свакога, па и од богаташа. Ко не служи, мора да страда; ко не страда, мора да служи. Богаташ који избегава да служи Богу и људима својим богатством, мора да страда, било од болести или лопова или раскалашних наследника или од гриже савести или - од свега укупно.


МОЛИТВА У СВЕМУ ПОМАЖЕ
Једне године путовао сам ноћним возом из Скопља у Косовску Митровицу. У возу сам се први пут упознао са Ристом Ковачевићем, вишим саветником ложионице у Мостару. Скоро целу ноћ провели смо у разговору, управо он је причао, а ја сам слушао. Тврдио је, да све што је постигао добро у животу, постигао је молитвом. "Сви говоре да верују у Бога, али мало ко се моли Богу. А вера без молитве не вреди ништа", рече Ристо. И тада ми исприча много, много, од чега сам ја забележио неколико значајнијих догађаја. "Имам двајестину дрвета кајсија око куће. Године 1936. ни у кога у Мостару не роде кајсије, осим у мене. Једна була добијала је понекад до 60. 000 динара за кајсије из свог воћњака, а те године није добила ни динар. Ми извозимо кајсије за приморје и друге крајеве. Сав се Мостар чудио како то да само Ристине кајсије те године роде. Те дође поп, мој познаник и упита ме: "Да нијеси заљевао?" "А ђе ћу заљевати, Божији човече? А да ти истину речем, попе, јесам вала заљевао, али не водом, него ево овако: неколико пута устајао сам у зору, ужижао кадионицу и кадио по воћу молећи се Богу. То је једино што сам ја чинио више неголи други Мостарци. Па бива, ето, Бог видео па дао".


НЕ БУДИ ГОРИ ОД ОСЕ
Знаменит природњак Хубер посматрао је дуго живот оса. Па пише како га је од свега највише задивио овај обичај код оса: Кад једна оса нађе мед, или воће или друго слатко, она одмах лети и саопштава то другим осама, позивајући их на јело.
Кад би ти, човече, ископао благо у земљи да ли би трчао да јавиш то суседима својим? Да ли би могао достићи моралну величину осе, или би се показао мањи од осе?

Sample Image