pasjane proslava


Данас 13. октобра по грегоријанском, а 26. октобра по јулијанском календару Српска Православна Црква слави новоустановљени празник посвећен новомученици, Светој Босиљки пасјанској, која је 3. маја ове године канонизована одлуком Светог архијерејског сабора  СПЦ и сврстана у ред светих.
Сећање на догађај када је у Пасјану Босиљка Рајчић живећи смерним животом у побожној српској породици, мученичком смрћу завршила свој овоземаљски живот, после век и по сачували су и данас чувају мештани овог древног српског села крај Мораве.
Тим поводом данас је по први пут на празник Свете Босиљке служена Света архијерејска литургија, коју је у цркви Преображења Господњег у Пасјану служио епископ рашко-призренске епархије господин Теодосије и епископ буеносајреске и централно-јужноамеричке епархије господин Кирил, са свештенством и монаштвом, док су за певницом били млади богослови призренске Богословије.
Архијерејској литургији су приуствивали верници из Косовског поморавља и шире.

О подвигу Свете новомученице Босиљке пасјанске, тумачећи њено житије, у својој беседи је говорио епископ рашко призренски господин Теодосије који је истакао да је цела васељена сазнала за подвиг младе српкиње из Пасјана, која је верујући у Господа Исуса Христа страдала за веру и крст.
Епископ буеносајреске и централно-јужноамеричке епархије господин Кирил у својој беседи је рекао да Пасјане није место које је познато у свету, али да се о Пасјану данас чује широм света због подвига Свете новомученице Босиљке чији празник данас прослављамо.
Након Свете литургије одржан је пригодан културно уметнички програм, који је приређен у част прве прославе празника Свете новомученице Босиљке.
Црквени одбор за свештенство и присутне вернике организовао је пригодну гозбу.

Житије Свете новомученице Босиљке пасјанске

18Босиљка Рајчић рођена је у Пасјану код Гњилана, живела је у 19. веку. Породица Рајчић је пореклом из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, а затим настанила у Пасјану код Гњилана у 18. веку. Босиљка се одликовала кротом нарави, искреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу помагала је својој породици у кућним пословима и пословима око стоке, браћи и оцу на пољским радовима и око огрева за зиму.
Када је напунила 17 година, родитељи су је из села први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у граду скупља народ из свих околних села.
Због своје лепоте, Босиљка није остала незапажена, па је убрзо привукла пажњу Арнаута из Депца, који ју дуго пратио и вребао прилику да је отме. У јесен, Босиљка се заједно са оцем и братом упутила у шуму код Белог камена, на Стружинама, далеко изнад села. Тројица Арнаута су искористили прилику, уграбили девојку и одвукли је према Карадаку, пуцајући све време на њеног оца и брата.

Босиљкина породица и родбина, заједно са свештеником из Пасјана је неколико дана код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Босиљка отета. Због своје наклоњености према Арнаутима, турске власти су отезали истрагу, верујући да ће се девојка помирити са тренутном ситуацијом.

У дому Арнаута, Босиљка је свакодневно била изложена увредама и уценама да прими ислам и да се уда за отмичара. Непрестано су је убеђивали, нису јој дозволили да спава нити да једе или пије.[1] Упркос свему, Босиљка је одолевала свим искушењима, а губећи стрпљење, њен отмичар је још више мучио тако што јој је секао косу, пржио табане, газио и тукао по лицу и слабинама.
Након неуспешних убеђивања, Арнаути су Босиљки довели старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која ју је наговарала да прими ислам и спасе себе и своју породицу. Босиљка је остала истог става, рекашви:

„Ја своју веру имам. Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена, ја имам свог заручника.“

Након тога, жена која ју је убеђивала да прихвати ислам и уда се за свог отмичара, покушала је још једном да убеди девојку да попусти и тако спаси своју душу, на шта јој је Босиљка одговорила:

„Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога бога и моје свете вере, као ти, коју жалим. Тако се не спасава душа, већ се губи.“

Уследила су нова мучења, облачење у димије и навлачење зара на лице, које је Босиљка цепала са себе. Понижен и посустао, њен отмичар је одлучио да погуби девојку. Позвао је двојицу својих рођака, са којима је изнемоглу девојку одвукао коњем до реке Лапушнице, где су је изболи ножевима, а након тога јој комадали тело.

Након страдања турске власти су дозволиле Босиљкиној родбини и осталим Пасјанцима да сахране девојку, поред старе цркве, а касније приликом обнове, њени посмртни остаци узидани су у цркву Светог Преображења у Пасјану.


Тропар Светој новомученици Босиљки, глас 4.

Девица твоја Исусе Босиљка поје крепким гласом: тебе Жениче мој љубим и тебе тражећи састрадавам ти, и сараспињем и сапогребујем се крштењу твоме и страдам тебе ради да би царствовала у теби, и умирем за тебе да би живела са тобом. И као жртву непорочну прими мене која ти с љубављу припадам, а њеним молитвама као милостив спаси душе наше.


 

Published in Вести

Свети Архијерејски Сабор је одлучио да  свечано литургијско прослављење новопроглашених светих мученика Григорија Пећког, Василија, пекара пећког, и Свете мученице Босиљке из Пасјана на Косову буде обављено на празник Спаљивања моштију Светог Саве, у четвртак 10. маја, у храму Светог Саве, на светој саборној Литургији, са почетком у осам часова.

svbosiljkapasjanska1

У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше, по пресељењу из кумановског краја у 18. веку, благочестива породица Рајичић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу свикла је да помаже својој матери у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.

О празницима је, са родитељима, одлазила на службу Божију, а увече се дуго и усрдно молила пред славском иконом и старим, урамљеним иконама Мајке Божије и свете Петке, које су њени преци донели из постојбине. Њено срце је нарочито пламтело за време божићних и ускршњих празника, када се са породицом и другом сеоском децом причешћивала светим Христовим Тајнама.

Када је напунила 17 година родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши сабира народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац.

Својом наочитошћу и лепотом тела Босиљка није остала незапажена, како од погледа родбине и познаника, тако и незнабожаца. Демонску пожуду према лепој, младој пасјанки показао је неки Арнаутин из Депца и вребао сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио, када би она, каквим послом, са родитељима или братом излазила изван села. Прилика се том некрсту указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени денула шуму за зиму код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављена лица, као лукаве звери, тројица Арнаута, на препад, уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли према Карадаку.

svbosiljkapasjane

Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску ку-ћу. Колебљива и, Арнаутима наклоњена, турска власт је отезала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће девојка, због срама од света и родбине, помирити се са судбином. И арнаутске силеџије и турски угњетачи, међутим, нису рачунали на тврду веру ове младе православне Српкиње.

Босиљка је у сасвим страној и туђој, безбожничкој средини трпела силна искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања  да прими ислам и уда се за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је, међутим, одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божије милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима.

Са Господом у срцу, и молитвом на уснама, млада Српкиња се снажила и одолевала свим искушењима. Губећи, пак, стрпљење, непомени Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, скубећи јој косу и пржећи табане жаревљем; тукући је по лицу и слабинама, газећи је

Арнаути девојци доводе и неку старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која је наговара да прими „турску веру" и спасе себе и поштеди своје родитеље. Босиљка остаје непоколебива и чврста: „Ја своју веру имам  одговорила је. Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена - тихо је, са неовдашњим сјајем у очима, узвратила. Ја имам свог заручника..."

На упорно тражење да каже ко је њен изабраник, одговорила је потуркињи: ,,'Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим."

„Не заноси се црна кукавице; спасавај душу" убеђивала је ова несрећна жена.

„Тако се не спасава душа -- узвратила је млада православна пасјанка - већ се губи."

„Кајаћеш се смркнуто јој је на крају рекла потуркиња, посаветовавши је: „Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа..."

„Мене Бог храни и поји" - тихо јој је узвратила и утонула у молитву.

Уследила су нова и жешћа мучења: насилно облачење у димије и навлачење зара на лице; Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отима-ла се; проклињала:

„Убијте ме, убијте!  - викала је - не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам моју веру, моје српске хаљине... Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!" последњим погледом пресекла је мучитеља.

Штићена храброшћу и снагом свише, Босиљка је остала чиста, неокаљана; непоколебана.

Разгневљен, понижен и посустао, Арнаутин је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапаштицу и на проп-ланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)!", а она, добивши нову силу и не осећајући ни ударце, ни убоде, тихо се још једанпут помоливши („Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим") узвикнула: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!"

А када су разјарени овим силним, пророчким речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња.

Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове свете мученице покупе и чесно сахране поред старе црквице; они су касније, приликом обнове, узидани у храм.

Предање о православном подвигу и мученичкој кончини свете девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца (Василија - Васе Стојановића, Мирсе Јовановић, Божидара Ђорђевића), фрагменти записа прича и путописа - духовника и хроничара, писаца и путописаца (патријарха Павла, Томе К. Попо-вића, Григорија Божовића), као и необичне фреске (непознатих зографа) у пасјанској цркви.

Published in Вести
Страна 1 од 3
Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Беседе и духовне поуке Грожђе љубави Displaying items by tag: Пасјане