субота, 10 август 2013 23:05

Нетрулежне мошти јеромонаха грчког манастира Агатон, старца Висариона

Written by
Rate this item
(0 votes)

Прошло је 7 година откад је Бог показао нетрулежне мошти врлинског јеромонаха, старца Висариона Коркољакоса (1908-1991). Овај свети старац се упокојио пре 22 године, а трећег марта 2006. године ископане су његове мошти. Диван мирис се ширио од њих, који је осетило на хиљаде људи који су дошли да се поклоне моштима овога старца.

visarion

Отац Висарион

Приликом ископа моштију, појавила се светлост изнад манастира Агатон коју су фотографисали поклоници и у чуду се питали одакле та светлост долази? Старац Висарион (световно име му је било Андреас) је тако прослављен од стране Бога. Његове свете мошти су још један небески знак који ојачава веру и наду. Такође, време и начин откривања ових моштију имају духовни смисао. Неки противници Цркве су сумњали и хулили, али Бог је хтео да свима покаже како још увек постоје свети клирици (пастири) – непознати, скромни, са благодаћу Христовом. У периоду када је у жижи интересовања јавности било спаљивање мртвих, тј. кремирање, Бог је потврдио вредност тела кроз нетрулежне мошти овог скромног, светог старца Висариона.

СТАРАЦ ВИСАРИОН КОРКОЉАКОС (1908-1991) из манастира Агатонос (Агатон) рођен је у месту Петалида Месиниас 1908. године. Световно име било му је Андреас. У осамнаестој години отишао је у Каламату и одлучио да постане монах. Добија име Висарион, затим постаје ђакон, свештеник и архимандрит. Завршава више студије,

чита књиге и образује се богословски. Године 1935. одлази у место Кардица и посвећује цели свој живот служењу Христу и ближњему тј. хуманитарном раду, чак је и на самртној постељи питао за сиромашну децу и за потребе Цркве.

Преузимао је на себе тешке обавезе, па тако и у време немачке окупације, помагао је својим земљацима и ослобађао заробљену децу. После ослобођења, отац Висарион одлази из Кардице. Као архимандрит са дугогодишњом подвижничком праксом и богатим духовним делом, одлази у манастир Агатон (Агатонос). Имао је послушање у манастиру и изван њега.

Сваког понедељка и уторка ишао је у болнице у граду Ламиа и посећивао, исповедао и тешио болеснике. Својом харизматичном личношћу и љубављу према људима, на једноставан начин, успевао је да растерети напаћене душе. Осталим данима седео је у манастиру испред цркве и са осмехом дочекивао људе који су долазили натоварени болом и бригама, увек је имао стрпљења да их саслуша и они су утешени и умирени одлазили од старца. Многе од њих је помагао и материјално.

Све што би му донели посетиоци, делио је сиромашнима, којима је помоћ била потребна. Говорио би: «Тамо, напољу су људи сиромашни, напољу су гладни, треба да им помогнемо.» Сваке године у време Великог Поста одлазио је из манастира с благословом старца Германа и стизао са једног краја места на друго. Одлазио је у све куће и помагао, исповедао по селима, чак је и средњошколце у граду Ламиа исповедао и био им духовни отац. На крају исповести давао би им у руку новац, тако да су то после неки и користили и долазили на исповест само због џепарца. Једном приликом позвали су неки људи и рекли да је једна жена на самрти и хтела би да се исповеди. Без питања и поговора кренуо је ауто-стопом. Такав је био овај свети старац. Много пута је био виђен како по киши и снегу одлази да помогне и исповеди.

Док је служио свету литургију цео је сијао. Старац Висарион провео је свој живот саветујући и пасући стадо Божије. Био је добри пастир који жртвује свој живот за овце. Ствари овога света је сматрао небитним да би задобио Христа. И задобио Га је. Он је сада близу Господа, који га је прославио држећи његово тело нетрулежно да би сви ми видели, дивили се и веровали и у вери ојачали.

vis8

Манастир “Агатонос”

Отац Висарион је био релативно доброг здравља без већих здравствених проблема, али због старости и умора појавио се и едем плућа и старац умире у болници «Сотириа» (што значи «спасење»), у Атини 22. Јануара 1991. године. Његово тело било је два дана у цркви, народ је долазио да се поклони и исплаче. Лице му је сијало а тело мирисало. И дан-данас остало је нетрулежно. Тихи и смирени старац узбудио је јавност и држећи Јеванђеље у руци као да хоће да нам каже, посебно свештеницима: «Вратите се вери, Предању и Светом Писму. Престаните да се бавите световним стварима. Постоје други који се тиме баве. Ви имате дужност да водите душе ка спасењу, да шаљете људе са земље на небо!»

2

Чврсто држећи Јеванђеље

Госпођа Димитра Христодулу, васпитачица у пензији која се исповедала код овог старца и познавала га дуги низ година, тј. око 18 година, изјавила је да га је једном приликом затекла како горко плаче. На питање зашто тако плаче, одговорио је: «Пази да се не одрекнеш своје вере». То је поновио три пута и на питање да ли ће таква времена доћи, рекао је: «Да, доћи ће».

Старац Висарион кренуо је једном пешице на дужи пут са искушеником који се звао Дулас. Пешачили су дуго. Сунце их је пекло и зној се сливао, попили су били сву воду коју су имали. Једна мисао престравила је искушеника: «Немамо воду, шта ћемо сада да радимо?,» и рекао је молећиво: -Старче, жедан сам, а воде више немамо. Шта ће бити? Пут нас само води поред мора, а оно је пуно сумпора и соли. Никаквог извора нема у близини? Старче помоли се Господу, умрећемо!- глас му је био пун очаја. На то је старац онако знојав рекао: -Господе, дај прилику свом рабу Дуласу да види Твоју моћ. Видиш његов труд и добре намере. Као што си некада са Твојим Светим Мојсијем претворио горку воду у Мери у слатку због твог народа, као што си извео на Хориву воду из камена, тако и овде учини чудо! Приближио се мору и пао на колена, исто то је урадио и искушеник. Шапутао је молитве, уперио је поглед према небу и устао. Узео је свој прут и прекрстио један део воде (плићака): «У име Оца и Сина и Светога Духа,» рекао је с вером и сигурношћу:

-Ти Господе си нам обећао да све што тражимо у име Твоје, да ћеш нам дати. Заслади нам Господе мало воде!- умочио је прут у воду и наредио искушенику да пије. Дулас није могао да верује, знао је за светост старчеву, али ово превазилази сваку машту. -Попиј дете моје, то је Божији дар, попиј да утолиш жеђ. - рекао је старац као да се десило нешто потпуно нормално, свакидашње. Искушеник је почео са неповерењем да пије, држећи у устима воду и окрећући је да би осетио њен укус. -Па, ова вода је чиста и питка као са најчистијег планинског извора! – узвикнуо је

изненађен. Пио је поново и поново, то исто је урадио и старац утоливши своју жеђ. -Благословено Име Твоје Господе, слава Теби! - прошапутао је -Ма шта радиш ту?- узвикнуо је изненада искушенику. -Старче, пуним наше флаше, дугачак пут је пред нама, требаће нам воде, можда и ово неће бити довољно. - рекао је изненађен. -Дете моје, зар ниси ништа разумео, зашто си маловеран? - осетило се разочарење у старчевом гласу: -Зар ниси видео својим очима да нас прати Промисао Божији? Господ је овде присутан, са нама је, Дуласе. Он брине о нама и тако постојимо јер нас Он држи. Ако, као што је и Он сам рекао, храни и најмању птичицу и најмању травчицу, колико ће више нас, које је по свом лику саздао. Господ који је овде засладио слано море, Он ће бити и убудуће када нам затреба. Господ овде, Господ и тамо. Први пут у животу искушеник Дулас је разумео шта значи истинска, права вера у Бога.  

vis9

Read 2505 times Last modified on субота, 10 август 2013 23:23
Login to post comments
Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Беседе и духовне поуке Нетрулежне мошти јеромонаха грчког манастира Агатон, старца Висариона