Вести

Вести (164)

Вести из парохије

malagospojinaKoretsite

У античком Израелу живело је двоје супружника племенитог порекла, Јоаким и Ана. Одликовали су се изузетном побожношћу и, у складу са тим, благочестивим начином живота. Бездетност је било оно што их је чинило тужним. Иако су зашли у позно животно доба, нису губили веру у Бога да ће им даривати дете, за шта, по природним законима, можда није ни било могућности. Као потврда њихове вере, Божјег чуда и Његовог старања и планирања о људском роду, родило им се дете, девојчица Марија, најсавршенија у свој историји, кроз коју се десило једно од највећих чуда икада – отелетворавање и рођење Сина Божјег, Господа Исуса Христа, Спаситеља свих људи. О тома да су се савршени начин живота, због којег је она удостојена да буде најзначајнија од свих жена, и лепота њене душе одражавала и на њен телесни изглед, посведочио нам је Свети Дионисије Ареопагит, који је, угледавши Богородицу са њеном физичком лепотом, помислио за њу да је Бог.

Ово је парафразирана беседа протојереја Зорана Ковачевића на литургији од 21. септембра у Коретишту, када је Црква прослављала празник посвећен описаном догађају, познатог и као Мала Госпојина. Поводом овог великог празника у овом сеоском храму се окупило стотинак верника да прослави Пресвету Богородицу и да се сети овог догађаја који је био прекретница у историјском току човечанства. Куриозитет је то да је празник са оваквим значајем први велики празник који се прославља у црквеној години. Лепо је поменути да су у певању на литургији учествовала и деца, ученици месне школе „Бора Станковић“, која су се и причестила.

субота, 21 септембар 2013 22:50

СКРИВЕНА СВЕТИЊА

crkvaumakresu

У атару села Стража, на 4-5. километру од села Станишор према Макрешу, на месту где увелико ниче албанско викенд насеље, скреће се ка храму посвећеном Преносу моштију Светог Николаја Мирликијског. Од тог места, које, наравно, није обележено никаквим знаком или путоказом, да се у близини налази једна православна српска светиња, узаним, недавно насипаним, шумским путем, на километар ипо, стиже се до ове црквице окружене шумом, помало сакривене у подножју брда. У народу је ова црква позната као „Стари Свети Никола“. Претпоставља се да је тај назив добила у поређењу са гњиланском црквом Светог Николе, која је поред ове једини храм у околини посвећен овом светитељу, и који је по времену своје изградње млађи у односу на ову цркву.

У историји овог храма разликују се два периода: старији, када је и сам храм изграђен, и савремен, када је на остацима, односно темељима, старог храма подигнут нови. То се може уочити на његовим зидовима, где се јасно разликују стари и нови зид. О старијем периоду не зна се довољно. Познато је то, да је црква страдала и била срушена, да су од ње остали само темељи, које је прекрила земља, и да је на тај начин била предата забораву, а, вероватно и неко предање, у коме је запамћено име храма.

Међутим, Бог не оставља сакривеним своје светиње, те је и сам начин откривања остатака цркве помало чудесан. Благочестиви човек, Благоје Јовановић (1904 – 1994.), житељ овог краја, по казивању сада већ покојне његове супруге у сну је имао виђење о овој цркви. Наиме, он је сањао место где су, затрпани слојем земље, стајали темељи цркве. Он, иако је био слабог вида, сам је кренуо са откопавањем, а касније и са обновом, односно градњом. 90-их година прошлог века, уз благослов и свесрдно залагање тадашњег пароха, оца Предрага Ђокића, кренуло се са обновом, у којој су учествовали многи мештани околних места. Надограђени су зидови од камена, направљени сводови, кров, урађен, чак, и потпорни зид око цркве. Касније, 2003. године, средствима Координационог центра измалтерисана је унутрашњост храма. Сада је ово једнобродна црква са припратом и наосом. Нажалост, у омаленом олтару нема светог престола, а и на самом иконостасу нема икона, а има и малих проблема са влагом. Али то је, ето, остављено садашњим генерацијама, да оне дају прилог обнови ове светиње. Поред храма је и један гроб. То је гроб овог Благоја – „покретача обнављања овог храма“, како стоји написано на његовом надгробном споменику, који је је по сопственој жељи сахрањен на овом месту.

Иако знање о постојању овог храма, или о месту његовог налажења није широко распрострањено међу житељима Косовског Поморавља, ипак он није заборављен и непосећен. Напротив. О томе сведоче дарови верника остављени у цркви, а понајвише књига утисака посетиоца. У њој су не само имена верника који обилазе светињу, а који

долазе малтене свекодневно, већ и записи онога што су и урадили за њу, као на пример: „Дана 10.5.1998. група из села Коретиште за заштиту цркве од воде прокопала канал. Драге Црпуљар, Звонко Михајловић, Јовић Бранислав.“ Ниже цркве се налази извор воде, за који се сматра да је лековит, поготово да помаже бездетнима. Људи, у вери да ће им, не само вода, већ и светитељ помоћи, по неком обичају вешају делове одеће на дрвеће поред извора.

На празник Преноса моштију Светог Николаја, 22. маја, на овом месту се окупља народ. Међутим, литургија се не служи, а и само сабрање нема масован каратер. Постоји иницијатива и добра воља да се већ ове године сабор прослави како доликује – молитвено, масовно и весело, као што се то чини и по осталим црквама нашег краја.

Аутор: Василије Стоиљковић

П.С. 2010.године одлуком Епископа Тодосија храм Светог Николе у Макрешу постаје део стражачке парохије и бригу о њему преузима парох стражачки Јереј Веља Стојковић. По речима о. Веље Стојковића, тренутно се ради иконостас за ову светињу. Иконостас у техници камених маса ради се у уметничко-занатској радионици у манастиру Драганцу. Средства за израду иконостаса су већ делом обезбеђена. Средства која је уплатило Министарство за КиМ утрошена су у проширењу и сређивању прилазног пута .Такође започети су радови на изградњи нове чесме која се налази са леве –јужне стране храма.

После више деценија Света литургија се поново служи и реже славски колач.Ове године у цркви је обављено и неколико крштења . 

 

 

komitepasjane

Јунске ноћи 1907. године, група од 33 комита из централне Србије је по наређењу Војводе Вука ( главнокомандујућег комитских чета) , током ноћи ушла на подручје данашњег Косова (које је тада још било под турском окупацијом).

Војводе Драгољуб Николић и Душан- Раде Радивијевић су предводили 31. комиту и преко планине Козјак су дошли до Ранилуга где су обедовали, и одмах по мраку наставили преко Угљара, ка селу Пасјане код Гњилана. У Пасјану су се док је још био мрак сместили у Храму Преображења Господњег. Све је скривано од мештана и само је пасјански свештеник знао да су у олтару и на балкону храма 33 комите. Планирали су да се поделе у 2 групе и да заштите Србе из Гњиланског краја од планираног Турског и Арнаутског зулума. 

komite1

Светлопис број 1: Одред комита предвођени Војводом Вуком

Међутим, те  вечери је умрла нека жена, и а њена сахрана је заказана за сутрадан. Свештеник је са жељом да сакрије комите покушао да убеди родбину да се опело изврши испред цркве, правдајући се да је унутра спарно, али је тврдоглава родбина то одбила и унела тело покојнице у цркву. Комите су биле сакривене у олтару и на балкону цркве, али су због њиховог великог броја ипак  опажени од неколико  Пасјанаца. Након опела, неки упорни мештани  су запитали ко су ти људи  и свештеник је признао , заклињујући их да то ником не одају (па ни својим најближима), јер су Турци и Арнаути свуда имали своје шпијуне. Пасјанци срећни што се комите налазе у њиховом селу не сачуваше тајну  и то  се убрзо прошири целим селом.

На жалост,међу мештанима је била и особа са  духом Вука Бранковића, која  је  Турцима одала да су српски јунаци сакривени у Пасјанској цркви.

Током ноћи изненадни хитац је пробудио уснуле четнике. Звек сломљеног прозорског стакла је био знак да то није сан. Војводе су наредиле да се оружје стави на готовс. Пасјанска црква је била окружена четом Турака и Арнаута, који су позвали комите да се предају. Знајући лукавство и лажљивост њихову, војводе су наредиле пробој. Отворили су нагло црквена врата и кренули у јуриш. Под плотуном Турака паде први ред српских јунака, њих четворо, али се остали успеше пробити. Кренули су узводно ка Морави и налетеше на још већу формацију Турака и Арнаута. Ту страда још једанаесторо четника. Иако бројчано слабији Срби побише преко 20 Арнаута и Турака и стигоше до планинског врха Црнељ. Ту се утврдише и стадоше се припремати за одбрану положаја.

Одолевали су цео дан и целу следећу ноћ. Пошто су били добри стрелци не дозвољаваху Турцима   прилаз добро утврђеном српском положају. Иако су били двадесет пута бројнији, Турцима се ледила крв у жилама када су кретали у напад на врх Црнеља, јер су знали да комитска пушка ретко промашује. Али на жалост, четници остадоше без муниције, док је међу њима  било и неколико рањених и мртвих.

Тада, Војвода Николић устаде и рече:

 '' Витезови моји, саборци моји, децо моја. Будимо достојни завета нашега Светога Кнеза Лазара. Земаљско је замалено царство док је Небеско увек и довека. Живела Србија. Живео Краљ. За мном. Јуриш !!!

Српски соколови кренуше преко шанаца ка зачуђеним Турцима и Арнаутима, од којих се неки дадоше у бег. Комите бацаше бомбе и пуцаше ка зулумћарима. Но бројност Турака учини своје и бројни плотуни покосише све Србе.

Када је све умукло турски официр приђе телима погинулих Српских јунака,  скиде капу и рече : '' Херојски сте се борили и херојски погинули'',  и нареди да нико од Арнаута не оскрнави тела погинулих.  Тако се 4 комита  сахранише  у Пасјану у црквеној порти, а остали на местима погибије.

Пет  година касније,  током првог балканског рата Косово и Метохија су коначно ослобођени од вековног турског ропства, чиме је испуњен сан свих Срба-Косоваца.

Овај догађај који се догодио пре 101. годину није заборављен. Група верника из Пасјана је одлучила да подигне спомен обележје у виду белог Крста , на месту где је сахрањено 4. комита страдалих код Пасјанске цркве. Они су  припремили терен за постављање Крста, док је на отворени жиро-рачун верни народ  уплатио довољну количину новца.

Члан иницијативног одбора за обележавање 100  година Комитског покрета Др Обрад Шошић истиче да '' треба да се обележи гробно место Српских родољуба и да је жалосно што се то још није догодило. Они су за слободу поробљене браће, за веру и крст часни, положили своје младе животе''.

Иницијативни одбор је послало молбу Владики рашко-призренском Артемију да благослови постављање Крста и уређење гробних места четворице комита који су ту погинули и сахрањени.

komite2

Светлопис број 2: Др Обрад Шошић показује место где су сахрањене комите.

Планирано је да се спомен обележје постави са јужне стране цркве. Пасјанска црква је иначе позната и по Светој Босиљки коју су Арнаути киднаповали  терајући  да прими ислам и да се уда за Арнаутина. Она то одби остајавши доследна свом Господу Исусу Христосу,  те у мукама предаде душу своју. Њен гроб се према предању налази испод Пасјанске цркве.

Како је на крају истакао Др Обрад Шошић: '' Пали српски хероји нису заборавили на нас, зато и ми не смемо заборавити на њих. Наши хероји су живи док их памтимо. Не дозволимо да нас заборав порази као људе''.

Никола Т. Костић

P.S. Захваљујући несебичном залагању Др. Обрада Шошића, са јужне стране цркве  на месту  где су сахрањена четворица српских комита постављено је спомено обележје у виду белог крста. 

komite3

 

Sample Image