СПЦО Гњилане http://spcognjilane.com Sun, 08 Dec 2019 19:38:00 +0100 Joomla! - Open Source Content Management sr-rs СМИСАО ВЕЛИКОГ ПОСТА http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/358-s-is-v-li-g-p-s http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/358-s-is-v-li-g-p-s

Чекасмо, и наша се очекивања испунише – писао је српски Епископ Николај Охридски, описујући васкршњу службу у Јерусалиму. „Када је патријарх отпојао Христос васкрсе, са наших душа спало је тешко бреме.

post na vodi

Осећали смо се као да смо и ми васкрсли из мртвих. Одједном је, са свих страна, одјекнуо исти узвик, као хука великих вода: Христос васкрсе, певали су Грци, Руси, Арапи, Срби, Копти, Јермени и Етиопљани, један за другим, свако на свом сопственом језику и својом сопственом мелодијом… Изашавши са службе у зору, све смо почели да посматрамо у светлости славе Христовог Васкрсења, и све нам је изгледало другачије него јуче, све је изгледало боље, изражајније, славније. Само у светлости Васкрсења живот задобија смисао“.[1] Ово осећање васкрсне радости, које је тако живо описао Епископ Николај, представља темељ богослужења Православне Цркве – то је једна и једина основа нашег хришћанског живота и наде. „Чекасмо“, каже Епископ Николај, „и наша се очекивања испунише“. Без тог ишчекивања, без ове ревносне припреме, изгубило би се дубље значење празновања Васкрса.
 
ПРИПРЕМНИ ПЕРИОД
 
Пре празника Васкрса, траје дуг припремни период покајања и поста који, према садашњој православној пракси, укључује преко десет седмица. Најпре долазе 22 дана (четири узастопне недеље) претходних припрема, а затим шест седмица или четрдесет дана Великог или Васкршњег поста, за чим следи Велика или Светла седмица. Доводећи у равнотежу седам недеља Великог поста и Светлу седмицу, после Васкрса следи одговарајући период од педесет дана благодарења, који се закључује Педесетницом.
 
Сваки од ових периода има одговарајућу богослужбену књигу. За време припреме, постоји Посни Триод или Књига Триода (Трипеснец), чији најважнији део постоји и у енглеском преводу. За време благодарења, постоји Пентикостар, у словенској употреби познат и као Празнични Триод.[2] Тренутак који употребу једне књиге раздваја од тренутка употребе друге јесте поноћни сат у ноћи Велике суботе, са Јутрењем за Васкрсну недељу као првом службом у Пентикостару. Ова подела на два разграничена тома, направљена због практичних погодности, не би требало да нас наведе да превидимо суштинско јединство између Распећа Господњег и Његовог Васкрсења који, узети заједно, чине један и недељиви чин. И као што су Распеће и Васкрсење један јединствен чин, тако и три света дана (triduum sanctum) – Велики петак, Велика субота и Васкрсна недеља образују јединствен богослужбени обред. И заиста, подела Посног Триода и Пентикостара на две књиге није била уобичајена пре 11. века, тако да се у раним рукописима они налазе у истом зборнику.

УНУТРАШЊА СВРХА ПОСТА
 
Шта ћемо пронаћи у овој књизи припреме коју именујемо као Посни Триод? Она се најсажетије може описати као књига поста. И као што су чеда Израиљева јела „хлеб невољнички“ припремајући се за Пасху (Прелазак), тако се и хришћани придржавањем поста припремају за прослављање Нове Пасхе. Шта, међутим, значи реч „пост“ или, на грчком, „нистеиа?“ Овде је потребно да будемо крајње брижљиви, како би се сачувала одговарајућа равнотежа између спољашњег и унутрашњег. На спољашњем нивоу, пост укључује физичко уздржавање од хране и пића и без оваквог, спољашњег уздржавања, не можемо се придржавати потпуног и истинског поста; међутим, правила која се односе на храну и пиће никада не би требало да се сматрају за нешто што је само себи циљ, будући да подвижнички пост увек има унутрашњу и невидљиву сврху. Човек представља јединство тела и душе и он је живо биће које има видљиву и невидљиву природу – да се послужимо речима из Триода.[3] Због тога би требало да и наш подвижнички пост истовремено укључи и једну и другу природу. Тежња да се пренагласе спољашња правила која се тичу хране или, пак, супротна тежња да се ова правила ниподаштавају као застарела и непотребна, неприхватљива је и значи издају истинског Православља. У оба случаја нарушава се одговарајућа равнотежа између спољашњег и унутрашњег.
 
Несумњиво је да у нашем времену, а посебно на Западу, преовлађује ова друга тежња. Све до XIV века, већина западних хришћана се, заједно са њиховом браћом на православном Истоку, током поста није уздржавала само од меса, него и од свих намирница животињског порекла, као што су јаја, млеко, бутер и сир. Пост је, и на Истоку и на Западу, подразумевао значајан физички напор. Међутим, током последњих пет стотина година у западном хришћанству су физички захтеви поста непрестано смањивани да би данас били тек нешто више него симболични. Питамо се колико је оних који једу палачинке током Сиропусне недеље уистину свесно истинског разлога за овај обичај да се употребе сва преостала јаја и бутер пре него што почне период Васкршњег поста? Будући изложен западњачком секуларизму, православни свет у наше време такође почиње да се креће истим путем слабости.
 
Један од разлога за ово слабљење поста свакако је и јеретички став према људској природи, лажна „духовност“ која пориче или запоставља тело, посматрајући човека искључиво као резултат разумских функција мозга. Као резултат, многи савремени хришћани изгубили су истинито виђење човека као целовитог јединства видљивог и невидљивог; они при том запостављају позитивну улогу коју тело игра у духовном животу и заборављају на речи св. апостола Павла који каже: Ваша тела су храм Духа Светога… прославите Бога телом својим (1Кор. 6,19-20). Други разлог за слабљење поста међу православнима јесте аргумент који се у наше време често износи, а према којем данас више није могуће испоштовати традиционална правила поста. Ова правила, како они наглашавају, подразумевају тесно повезано, неплуралистичко, хришћанско друштво, где влада рурални начина живота, који данас све више постаје прошлост. У томе има извесне истине. Мора се, међутим, такође рећи да је пост, какав се традиционално упражњава у Цркви, увек био тежак и да је увек укључивао напоре. Многи од наших савременика желе да посте због здравља или због лепоте и витке линије; зар онда ми, хришћани, не бисмо могли да учинимо исто толико – ради Царства небеског? Зашто оно самопожртвовање, које су с радошћу прихватале претходне генерације хришћана, представља тако неподношљиво бреме за њихове потомке? Једном су св. Серафима Саровског упитали зашто чудо благодати, које се тако изобилно пројављивало у прошлости, у његово време више није приметно, на шта је он одговорио: „Недостаје само једна ствар – чврста решеност“.[4]
 
Превасходни циљ поста јесте да нас учини свеснима наше зависности од Бога. Уколико се озбиљно упражњава, уздржавање од хране током поста – а посебно током првих дана – подразумева истинско осећање глади, а такође и осећање замора и физичке исцрпљености. Сврха оваквог стања је да нас доведе до осећања унутрашње слабости и покајања, да нас доведе до тренутка када ћемо моћи да у потпуности разумемо силу Христових речи: Без Мене не можете чинити ништа (Јн 15,5). Уколико увек храну и пиће узимамо колико нам је воља, лако ћемо стећи прекомерно поверење у своје сопствене способности и задобити погрешно осећање самосталности и самодовољности. Придржавање телесног поста поткопава ово грешно осећање задовољства самим собом. Пост нас лишава самопоуздања оног фарисеја који је, истина, постио, али не како је доликовало. Уздржавање током поста ствара у нама спасоносно осећање незадовољства самима собом, слично осећању какво је имао цариник (в. Лк. 18, 10-13). Таква је улога гладовања и исцрпљености: да нас учини „сиромашнима духом“, потпомажући осећање наше беспомоћности и зависности од Бога.
 
УЗДРЖАВАЊЕ
 
Било би, међутим, погрешно када бисмо говорили само о овом елементу слабости и гладовања. Уздржавање не води само до тога, него и до осећања лакоће, будности, слободе и радости. Иако пост у почетку узрокује слабост, касније ће се испостваити да нам омогућује да мање спавамо, да бистрије размишљамо, да делотворније радимо. Многи лекари потврђују да периодично упражњавање поста доприноси телесној хигијени. И мада захтева истинско самоодрицање, пост не подразумева насиље над нашим телом – напротив, он доприноси његовом здрављу и уравнотежености. Већина људи, који живе на Западу, обично једе више него што је потребно. Пост ослобађа наша тела од бремена прекомерне тежине и чини да она буду наши сатрудници у молитви, бдењу и одговарању на позив Духа.
 
Морамо приметити да у уобичајеној православној терминологији речи „пост“ и „уздржање“ могу да замене једна другу. Пре Другог Ватиканског концила, Римокатоличка црква је направила јасну разлику између ова два појма: уздржање се тиче врсте хране која се једе, без обзира на њену количину, док пост означава ограничавање броја оброка или количину хране која се може узети. Тако се извесним данима захтева и пост и уздржање и, супротно томе, неким данима се може прописати једно, али не и друго. У Православној Цркви се не прави оштра разлика између ова два термина. Током Великог поста, постоји ограничење у погледу броја оброка који се могу узимати током дана, али када је оброк већ дозвољен[5], не постоје ограничења у погледу количине хране која се може узети. Свети Оци нам дају руководеће начело и саветују нас да никада не би требало да једемо до потпуног засићења, да увек устанемо од стола са осећањем да бисмо могли још да једемо; у том случају, бићемо спремни за молитву.
 
Ако је важно да не превидимо телесне захтеве поста, још је важније да не превидимо ни његов унутрашњи значај. Пост није само ствар дијете, тј. начина исхране. Истински пост подразумева промену срца и воље, повратак Богу и долазак кући, као што је учинио блудни син вративши се у очев дом. Према речима св. Јована Златоустог, пост „не значи само уздржавање од хране, него и уздржавање од грехова“. „Поста не треба да се придржавају само уста“, каже он, „него и око, и ухо, и ноге, и руке, и остали делови тела; око се мора уздржати од недоличних призора, ухо од злобних гласина, руке од неправедних дела“.[6] „Бескорисно је уздржавати се од хране“, примећује св. Василије, „а препуштати се оштрој осуди и клеветама“. „Не једете месо, али прождирете своју браћу“.[7] То исто се наглашава и у Триоду, посебно током прве седмице поста.
 
ИСТИНСКИ ПОСТ
 
„Док постимо у погледу хране, уздржимо се и од сваке страсти“.
 
„Придржавајмо се поста који је прихватљив и угодан Богу. Истински пост је кад се удаљимо од свакога зла, кад зауздамо језик, кад се клонимо гнева и уздржавамо од пожуде, клевете, лажи и кривоклетства.
 
Придржавајмо се поста не само клонећи се хране, него и отуђењем од свих телесних страсти“.[8]
 
Овај унутрашњи значај поста најсажетије је изражен у тријади: молитва, пост, милостиња. Ако га одвојимо од молитве и од примања Св. Дарова, ако није здружен са делима састрадања, наш пост постаје фарисејски, па чак и демонски. Такав пост не води покајању и радости, него гордости, унутрашњој напетости и раздражљивости. На везу између молитве и поста јасно указује отац Александар Јељчанинов. Један противник поста рекао му је: „Наш посао трпи и постајемо раздражљиви… Никада нисам видео да су слуге (у пререволуционарној Русији) тако лоше расположене као током последњих дана Страсне седмице. Јасно је да пост веома лоше утиче на нерве!“ Отац Александар је на то одговорио: „Ви сте сасвим у праву… Ако није сједињен са молитвом и са интензивнијим духовним животом, пост може да води само појачаној раздражљивости. Природно је да слуге, које свој пост схватају озбиљно – а приморане су да током Великог поста раде напорно и без допуштења да одлазе у Цркву – буду љутите и раздражљиве“.[9]
 
Пост је, дакле, безвредан, па чак и штетан, ако није сједињен са молитвом. У Јеванђељу се каже да је ђаво истеран не само постом, него „молитвом и постом“ (Мт. 17, 21, Мк. 9, 29). За прве хришћане се не каже да су само постили, него да су „постили и молили се“ (Дела ап. 13; 3, упор. 14,23) И у Старом и у Новом Завету пост није самоме себи циљ, него је помоћ за снажнију и живљу молитву, служећи као припрема за одлучне поступке или за директан сусрет са Богом. Тако је четрдесетодневни пост нашег Господа у пустињи био непосредна припрема за Његово јавно служење (Мт. 4,1-11). Када је Мојсеј постио на Синајској гори (2. Мојс. 34,28), а Илија на Хориву (3 (1) Цар. 19,8-12), пост је, у оба сучаја, био повезан са богојављењем (теофанијом). Ова иста веза између поста и боговиђења уочљива је и у случају св. Петра (Дела ап. 10,9-17): Изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. И огладне, и хтеде да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос… и дође му божански глас. То је увек сврха подвижничког поста – да нам, као што каже Триод, омогући да се приближимо високој гори молитве.[10]
 
Пост и молитва би, са своје стране, требало да буду сједињени са милостињом – са љубављу према другима која се испољава у практичном облику, у делима састрадања и праштања. Осам дана пре почетка Великог поста, у Недељу Страшнога суда, у Јеванђељу се чита Парабола о овцама и јарадима (Мт. 25,31-46) која нас подсећа да на будућем Суду мерило неће бити строгост нашег поста, него помоћ коју смо указали онима којима је била потребна. Према речима Триода,
 
„Знајући заповест Господњу, нека то буде начин нашега живота. Нахранимо гладног, напојмо жедног, обуцимо нагог, примимо путника, посетимо заточене и болесне. Тада ће Судија целе васељене чак и нама рећи: Дођите благословени Оца Мојега, наследите Царство које вам је припремљено.[11]
 
Поменимо узгред да су ови стихови типичан пример „јеванђелског“ карактера православних богослужбених књига. Као и многи други текстови у Триоду, и овај је једноставно парафраза на речи Светога Писма.[12]
 
Није случајно што на самом прагу Великог поста, на вечерњој на Недељу праштања, постоји посебан обред узајамног помирења[13], јер без љубави према другима не може да постоји ни истински пост. Ова љубав према другима не би требало да буде ограничена на формалне гестове или на нека сентиментална осећања, него би требало да се пројави у делима милосрђа. Такво је било убеђење ране Цркве. Пастир Јерме из II века захтева да новац који се уштеди током поста буде поклоњен удовицама, сирочади и убогима.[14] Милостиња, међутим, подразумева много више од тога – није довољно да дајемо само свој новац, него и своје време, не само оно што имамо, него и оно што јесмо или, другим речима, да дајемо саме себе. Када зачујемо да Триод говори о милостињи, ову реч би готово увек требало схватити у дубљем значењу. Наиме, пуко давање новца често може да буде замена или избегавање, начин да се заштитимо од присније, личне повезаности са онима који су у невољи. С друге стране, ако некоме ко је погођен материјалним невољама не понудимо ништа осим убедљивих саветодавних речи, онда то значи да подједнако избегавамо одговорност. Имајући на уму већ поменуто јединство човековог тела и душе, трудићемо се да своју помоћ понудимо истовремено и на материјалном, и на духовном нивоу.
 
„Када видиш нагог, обуци га, и не скривај се од сопствене плоти“. Православна литургијска традиција, исто као и традиција Запада, сматра да су стихови 3-8 у 58. глави Књиге пророка Исаије основни текст који је везан за пост. Тако у Триоду читамо:
 
Док постимо телесно, браћо, постимо и духом.
 
Развежимо свезе безбожности, раздрешимо ремење од бремена, отпустимо потлачене и изломимо сваки јарам; подајмо хлеб гладноме и примимо у своје домове убоге који немају крова да их сакрије, да бисмо добили велику милост од Христа нашег Бога.[15]
 
У сваком тренутку нашег уздржања, морамо имати на уму савет св. Павла да не осуђујемо оне који посте мање строго од нас: Који не једе, нека не осуђује онога који једе (Римљ. 14,3). Исто тако, сећамо се Христовог прекора због јавног показивања молитве, поста или милостиње (в. Мт. 6,1-18). Триод се често позива на оба ова одломка из Светог Писма:
 
Погледај добро, душо моја, да ли постиш? Онда немој презирати ближњег. Да ли се уздржаваш од хране? Онда немој осуђивати брата.
 

МИЛОСТИЊА И МИЛОСРДНА ДЕЛА
 
Очистимо се милостињом и милосрдним делима према убогима. Немојмо трубити испре себе и показивати своје милосрђе. Нека наша левица не зна шта чини десница, нека преузношење не развеје плодове наше милостиње, него у тајности призивајмо Онога Који зна све што је тајно: „Оче, опрости нам наша прегрешења, јер си Ти Човекољубац“.[16]
 
Ако желимо да правилно разумемо текст Триода и духовност која је у његовој основи, морамо напоменути да постоји пет погрешних схватања везаних за Велики пост којих би требало да се чувамо. Као прво, Велики пост није намењен само монасима и монахињама, него је заповеђен свим хришћанима. Ни на једном месту канони Васељенских или Помесних сабора не помињу да је пост намењен само монасима а не и мирјанима. Захваљујући свом крштењу, сви хришћани, било да су у браку или да су дали монашки завет, постају крстоносци и крећу се истим духовним путем. Спољашњи услови у којима они живе своје хришћанство показују велике разлике, али у својој унутрашњој суштини тај начин живота је само један. Као што монах својим својевољним самоодрицањем покушава да потврди унутрашњу доброту и лепоту Божије творевине, тако се и од сваког хришћанина који је у браку захтева да у извесној мери буде подвижник. Пут негације и пут афирмације су узајамно зависни и сваки хришћанин је призван да истовремено следи и један и други пут.
 
Као друго, Триод не сме бити погрешно протимачен на пелагијански начин. Ако нас текстови везани за Велики пост подстичу на веће личне напоре, не смемо помислити да наш напредак зависи само од напора наше сопствене воље. Напротив, ма шта да постигнемо током Великог поста, морамо то прихватити као незаслужени дар Божије благодати. Велики канон св. Андреја Критског не оставља ни најмању сумњу по том питању.
 
„Ја немам ни суза, ни покајања, ни скрушености ако ми их Ти Сам, Боже Спаситељу, не подариш“.[17]
 
Као треће, свој пост не смемо да упражњавамо у самовољи, него у послушању. Када постимо, не смемо покушавати да измислимо нека посебна правила за себе, него би, колико год је то могуће, требало верно да следимо образац који је претходно установило Свето Предање. Овај прихваћени образац, изражавајући колективну свест народа Божијег, поседује скривену мудрост и равнотежу, и оне се не могу пронаћи у неким строгостима које би могла да измисли наша машта. Тамо, где нам се учини да установљена правила не могу да се примене на нашу личну ситуацију, требало би да потражимо савет од духовног оца – не зато да бисмо обезбедили његово „одобрење“, него да бисмо смирено и уз његову помоћ открили каква је Божија воља за нас. Изнад свега, ако за себе желимо не неко ублажавање, него додатну строгост, не би требало да је прихватамо уколико претходно за то не добијемо благослов духовног оца. Таква је пракса од раних векова црквеног живота.
 
Авва Антоније је рекао: „Познајем монахе који су пали после великих напора и изгубили разум, јер су имали поверења у свој сопствени труд, заборављајући при том заповест која каже: Питај оца својега, и он ће ти јавити (5. Мојс. 32,7)“. На другом месту, он каже: „Колико год је то могуће, за сваки корак који начини, за сваку кап воде коју попије у својој келији, монах би требало да се посаветује са герондом (старцем, духовним оцем) у случају да начини неку грешку у томе“.[18]
 
Ове речи не односе се само на монахе, него и на мирјане (световњаке, лаике) који живе у „свету“, иако мирјани (лаици, световњаци) не морају нужно бити тако строго послушни свом духовном оцу. Уколико се одликује гордошћу и самовољом, наш пост ће попримити демонски карактер и неће нас приближити Богу, него сатани. Будући да нас пост чини осетљивима за реалности духовног света, то на више начина може да буде опасно, јер зли духови постоје подједнако као и они добри.
 
СУЗЕ И РАДОСТ
 
Као четврто, морамо имати на уму да време Великог поста, ма како то парадоксално изгледало, није време потиштености, него време радости. Истина је да нас пост води ка покајању и жалости због грехова које смо починили, али овај покајнички бол је, да употребимо изражајну фразу св. Јована Лествичника, „радостотворна жалост“.[19] Триод намерно помиње и сузе и радост у једној истој реченици:
 
Подари ми сузе које падају као киша небеска, Христе, док се подвизавам у овом радосном дану поста.[20]
 
Значајно је да су теме радости и светлости веома честе у текстовима посвећеним првом дану Великог поста:
 
Радосно ступимо у почетак поста,
 
Нека наша лица не буду тужна,
 
Радосно започнимо свесвето време уздржања
 
И заблистајмо светлим сјајем светих заповети.
 
Речено је да пролазни живот није ништа друго до један дан
 
А за оне који се с љубављу труде постоји четрдесет дана поста
 
И с радошћу га се придржавајмо.[21]
 
Требало би да приметимо да време Великог поста не пада у зимском периоду, када је земља залеђена и мртва, него у пролеће, када се све враћа у живот. На пример, енглеска реч за пост, „lent“, првобитно је означавала пролеће и у једном тексту од темељног значаја Триод исто тако означава Велики пост као „пролеће“:
 
Освануло је пролеће поста,
 
И цветови покајања почињу да се отварају,
 
О, браћо, очистимо се од сваке нечистоте
 
И запевајмо Дародавцу Светла
 
Слава Теби, једини Човекољупче![22]
 
Пост, дакле, не значи зиму, него пролеће – не таму, него светлост, не смрт, него обновљену животну силу. Он, наравно, има и своју суморну страну, која укључује свакодневне земне поклоне током служби, тамне одежде свештенослужитеља, химне које се певају пригушеним гласом и изражавају осећање кајања. У хришћанском Византијском царству, током Великог поста била су затворена сва позоришта и биле су забрањене јавне представе[23]; чак и данас, током седам недеља Великог поста забрањена су венчања.[24] Ови елементи строгости не би, међутим, требало да нас заслепе за чињеницу да пост није бреме, да он није казна, него дар благодати Божије.
 
Приђите, народе, и прихватимо данас благодат поста и дар Божији.[25]
 
Пето и коначно, наше уздржање током поста не значи одбацивање творевине Божије. Као што тврди св. апостол Павле, ништа није нечисто по себи (Римљ. 14,14). Све што је Бог створио, добро је веома (1. Мојс. 1,31). Пост, дакле, не значи порицање ове доброте, него њено поновно потврђивање. Чистима је све чисто (Тит 1,15), тако да на месијанској гозби у Царству небеском неће бити потребе за постом и за подвижничким самоодрицањем. Међутим, како живимо у палом свету и страдамо због последица греха, како првородног, тако и свог сопственог, ми нисмо чисти и потребно је да постимо. Зло не постоји у створеним стварима као таквима, него у нашем ставу према њима, односно, у нашој вољи. Према томе, сврха поста није да одбацимо божанску творевину, него да очистимо своју вољу. Током поста, ми поричемо своје телесне побуде – на пример, наш природни нагон за храном и пићем – не зато што су те побуде саме по себи лоше, него зато што су оне поремећене грехом и захтевају да буду очишћене посредством самодисциплине. Отуда следи да подвижништво или аскетизам није борба против тела, него за тело, и циљ поста је да очистимо тело од нечистоте (скверне) која му је страна и да га учинимо духовним. Одричући се онога што је грешно у нашој вољи, ми не уништавамо богостворено тело, него га васпостављамо у његовој истинској уравнотежености и слободи. Према речима оца Сергеја Булгакова, ми „убијамо“ плот да бисмо задобили тело.
 
То што тело чинимо духовним не значи, међутим, да га дематеријализујемо, лишавајући га његовог карактера као физичке чињенице. Појам „духовно“ не треба изједначавати са појмом „нематеријално“, као што ни „плотско“ или „чулно“ не можемо изједначити са „телесним“. Када појам „плот“ користи св. апостол Павле, он означава човекову свеукупност, и душу и тело, али у њиховом палом стању и у стању одвојености од Бога; на исти начин, и „дух“ означава човекову свеукупност, и душу и тело, али у смислу њиховог избављења и обожења благодаћу Божијом.[26] Према томе, и душа, исто као и тело, може да постане „плотска“ и „чулна“, као што и тело, подједнако као и душа, може да постане „духовно“. Када св. апостол Павле набраја телесна дела (Гал. 5,19-21), он укључује и такве појмове као што су раздори, јереси и пакост, тј. дела која се много више везују за душу, него за тело. Чинећи наше тело духовним, Велики пост не потискује физичку страну човечије природе, него чини да наша материјалност (наша вештаственост) буде онаква каквом ју је Бог замислио.
 
Ово је начин на који ми тумачимо наше уздржавање од хране. Хлеб, вино и други земаљски плодови представљају дарове Божије које окушамо с поштовањем и благодарношћу. Уколико се православни хришћани у извесним периодима уздржавају од једења меса, и ако то, у извесним случајевима, чине непрестано, то не значи да Православна Црква начелно заговара вегетаријанство и да чин једења меса сматра за грех; уколико се повремено уздржавамо од вина, то не значи да се у потпуности одричемо његове употребе. Када постимо, не чинимо то стога што сматрамо да је сам чин једења сраман, него да бисмо своје једење учинили духовним, светотајинским и евхаристијским – оно у том случају више није уступак нашој грамзивости, него начин за заједништво са Богом Дародавцем. Будући далеко од тога да нас наводи да храну сматрамо за нешто нечисто, пост има сасвим супротну последицу: само они који су посредством уздржања научили како да контролишу свој апетит могу да цене потпуну славу и лепоту коју нам је Бог дао. Ономе који ништа није окусио током 24 часа и једна маслина учиниће се веома хранљивом. Кришчица обичног сира или тврдо кувано јаје никада нису тако укусни као на васкршње јутро, после седам недеља поста.
 
УЗДРЖАВАЊА ОД ПОЛНИХ ОДНОСА
 
Овакав приступ можемо да применимо и на питање уздржавања од полних односа. Црква од давнина учи да брачни парови, током периода поста, треба да покушају да живе као браћа и сестре, што никако не значи да су полни односи у браку сами по себи грешни. Напротив, Велики канон Андрије Критског – у којем, више него игде у Триоду, налазимо указивања на смисао поста – без икакве двосмислености каже: „Брак је частан, а брачна постеља неоскрнављена, јер Христос и једно и друго благослови, телесно једући и у Кани на свадби воду у вино претворивши показа Своје прво чудо.[27]
 
Уздржавање брачних парова нема, дакле, за свој циљ потискивање, него очишћење полности. Такво уздржавање, које ће се упражњавати по договору привремено, увек има позитивну сврху, да би се предали посту и молитви (1. Кор. 7,5). Самоограничавање, које је далеко од тога да укаже на дуалистичко омаловажавање тела, служи, напротив, да полној димензији брака придружи и ону духовну, које би, иначе, он могао да буде лишен.
 
Чувајући нас од дуалистичких, погрешних тумачења поста, Триод више пута понавља речи о добру које је својствено вештаственој (материјалној) творевини. У последњој служби која се у њему налази, у вечерњој на Велику суботу, одељак са петнаест читања из Старог Завета почиње првим речима из Књиге Постања: У почетку створи Бог небо и земљу… Све што је створено дело је руку Божијих, и као такво, оно је „добро веома“. Сваки део ове божанске творевине, како тврди Триод, придружује се у узношењу похвале Створитељу.
 
Мноштва на небесима узносе Му славу,
 
Пред Њим дрхте херувими и серафими,
 
Нека Му све што дише и нека Му свака твар
 
Узноси хвалу, благосиља Га и велича изнад свега.
 
Ти, Који си висине прекрио водом,
 
Који си поставио песак као границу мору и Који све ствари подржаваш,
 
Теби сунце пева похвалу и месец Те прославља, и свака твар приноси
 
химну Теби, свом Творцу и Створитељу заувек.
 
Нека све дрвеће у шуми ликује и пева,
 
Нека горе и брда поскоче у великој радости због милости Божије,
 
И нека дрвеће у шуми запљеска рукама.[28]
 
ХРИСТОВА ЧОВЕЧАНСКА ПРИРОДА
 
Овако позитиван став према материјалном свету не налази се само у учењу о творевини, него и у учењу о Христу. У Триоду се опет и опет наглашава истинска физичка реалност Христове човечанске природе. Како онда људско тело може да буде зло, кад је Сам Бог у Својој сопственој личности прихватио и обожио тело? Као што кажемо на јутрењу у првој недељи поста, у Недељи Православља:
 
Ти нам се, љубављу преиспуњени Господе, ниси јавио само у спољашњем подобију, као што кажу Манијеви следбеници, непријатељи Божији, него у пуној и истинској стварности тела.[29]
 
Пошто је Христос прихватио истинско материјално тело, а што химне за Недељу Православља јасно кажу, постало је могуће да се Његов лик изобрази на светим иконама, где се као материјал користе дрво и боје.
 
Неописива Реч Божија постала је изобразива;
 
Узевши тело од Тебе, Богородице,
 
Он је оскрнављени образ васпоставио у његовој негдашњој слави,
 
украсивши га божанском лепотом.
 
Зато своје спасење исповедамо делима и речима
 
И изображавамо Га на светим иконама.[30]
 
Ова тврдња о духоносним могућностима материјалне творевине стална је тема током периода Великог поста. Прве недеље Великог поста подсећамо се на физичку природу Христовог оваплоћења, на материјалну реалност светих икона и на видљиву, естетичку лепоту Цркве. Друге недеље поста подсећамо се на св. Григорија Паламу (1296-1359), који је учио да је васцела творевин проникнута Божијим енергијама и да човек још у овом животу и својим телесним очима може да созерцава ову божанску славу, да је благодаћу Божијом његово тело постало духовно. Треће недеље прослављамо вештаство дрвета Крста, а шесте недеље благосиљамо вештаство палминих гранчица; у среду Страсне седмице бивамо помазани вештаством уља у Светој тајни миропомазања, на Велики четвртак опомињемо се како је на Тајној вечери Христос благословио вештаство хлеба и вина, преобразивши их у Своје Тело и Крв.
 
Они који посте далеко су од одбацивања материјалне творевине; напротив, они потпомажу њено избављење. Они одговарају на призив који је св. Павле упутио „синовима Божијим“: Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… И сама твар ће се ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Римљ. 8,19-21). Посредством уздржавања током Великог поста ми, уз помоћ Божију, покушавамо да одговоримо на овај призив као свештеници творевине, васпостављајући све ствари у њиховој првобитној слави. Ако подвижничка самодисциплина означава одбацивање света, онда је то само у оном смислу у којем је он искварен падом; ако, пак, одбацује тело, онда је то само у оној мери у којој су њиме овладале грешне страсти. Жудња искључује љубав: све док жудимо за другим особама или за стварима, нисмо у стању истински да их волимо. Ослобађајући нас жудње, пост нас чини способнима за истинску љубав. У оном тренутку када нама престане да влада себична жеља да приграбимо и употребимо, ми почињемо да гледамо свет очима Адама у рају. Наше самоодрицање је пут који води ка нашем самопотврђивању, то је наш начин да ступимо у космичку литургију, где све ствари, видљиве и невидљиве, прослављају свога Творца.

Преузето из часописа „Православље„, новина Српске Патријаршије,
бр. 1007, рубрика Духовност.

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Вести Wed, 13 Mar 2019 21:27:19 +0100
Цркве у Коретишту, Гњилану и Шилову окићене Бадњацима (фото) http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/357-cr-v-u-r-ish-u-gnjil-nu-i-shil-vu-ic-n-b-dnj-ci http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/357-cr-v-u-r-ish-u-gnjil-nu-i-shil-vu-ic-n-b-dnj-ci

 

crkva koretiste badnji dan

Пре породичне вечере на Бадње вече, када ће сви чланови породице бити на окупу, мештани Коретишта окупили су се у порти цркве Св. цара Константина и царице Јелене у Коретишту како би освештали Бадњаке које ће унети у своје куће како би топлотом ватре Бадњака угрејали Богомладенца Исуса Христа.

Освећење Бадњака у Коретишту и у Шилову, обавио обавио је протојереј Зоран Ковачевић.

Исто је било и у гњиланској Саборној цркви св. Николе, где су преостали Срби који живе у овом граду унели Бадњаке, које су по дугогодишњој традицији посекли у селу Стража, надомак Гњилана..

Рождество твоје Христе Боже наш,

возсија мирови свјет разума,

в њем бо звјездам служашчиј звездоју учахусја,

тебје клањатнсја солнцу правди и тебје вједети с висоти востока,

Господи слава тебје.

{myFlickr}feed=photoset,displaymode=gallery,photoset_id=72157677442424208,gallerytype=fancybox,imagesize=z,thumbsize=t,imagestyle=strong,perpage=50,columns=5,captions=0{/myFlickr}

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Вести Sun, 06 Jan 2019 17:31:31 +0100
У Пасјану први пут литургијски обележен празник Свете новомученице Босиљке пасјанске http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/356-u-p-s-nu-prvi-pu-li-urgi-s-i-b-l-z-n-pr-zni-sv-n-v-uc-nic-b-silj-p-s-ns http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/356-u-p-s-nu-prvi-pu-li-urgi-s-i-b-l-z-n-pr-zni-sv-n-v-uc-nic-b-silj-p-s-ns

pasjane proslava


Данас 13. октобра по грегоријанском, а 26. октобра по јулијанском календару Српска Православна Црква слави новоустановљени празник посвећен новомученици, Светој Босиљки пасјанској, која је 3. маја ове године канонизована одлуком Светог архијерејског сабора  СПЦ и сврстана у ред светих.
Сећање на догађај када је у Пасјану Босиљка Рајчић живећи смерним животом у побожној српској породици, мученичком смрћу завршила свој овоземаљски живот, после век и по сачували су и данас чувају мештани овог древног српског села крај Мораве.
Тим поводом данас је по први пут на празник Свете Босиљке служена Света архијерејска литургија, коју је у цркви Преображења Господњег у Пасјану служио епископ рашко-призренске епархије господин Теодосије и епископ буеносајреске и централно-јужноамеричке епархије господин Кирил, са свештенством и монаштвом, док су за певницом били млади богослови призренске Богословије.
Архијерејској литургији су приуствивали верници из Косовског поморавља и шире.

О подвигу Свете новомученице Босиљке пасјанске, тумачећи њено житије, у својој беседи је говорио епископ рашко призренски господин Теодосије који је истакао да је цела васељена сазнала за подвиг младе српкиње из Пасјана, која је верујући у Господа Исуса Христа страдала за веру и крст.
Епископ буеносајреске и централно-јужноамеричке епархије господин Кирил у својој беседи је рекао да Пасјане није место које је познато у свету, али да се о Пасјану данас чује широм света због подвига Свете новомученице Босиљке чији празник данас прослављамо.
Након Свете литургије одржан је пригодан културно уметнички програм, који је приређен у част прве прославе празника Свете новомученице Босиљке.
Црквени одбор за свештенство и присутне вернике организовао је пригодну гозбу.

Житије Свете новомученице Босиљке пасјанске

18Босиљка Рајчић рођена је у Пасјану код Гњилана, живела је у 19. веку. Породица Рајчић је пореклом из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, а затим настанила у Пасјану код Гњилана у 18. веку. Босиљка се одликовала кротом нарави, искреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу помагала је својој породици у кућним пословима и пословима око стоке, браћи и оцу на пољским радовима и око огрева за зиму.
Када је напунила 17 година, родитељи су је из села први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у граду скупља народ из свих околних села.
Због своје лепоте, Босиљка није остала незапажена, па је убрзо привукла пажњу Арнаута из Депца, који ју дуго пратио и вребао прилику да је отме. У јесен, Босиљка се заједно са оцем и братом упутила у шуму код Белог камена, на Стружинама, далеко изнад села. Тројица Арнаута су искористили прилику, уграбили девојку и одвукли је према Карадаку, пуцајући све време на њеног оца и брата.

Босиљкина породица и родбина, заједно са свештеником из Пасјана је неколико дана код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Босиљка отета. Због своје наклоњености према Арнаутима, турске власти су отезали истрагу, верујући да ће се девојка помирити са тренутном ситуацијом.

У дому Арнаута, Босиљка је свакодневно била изложена увредама и уценама да прими ислам и да се уда за отмичара. Непрестано су је убеђивали, нису јој дозволили да спава нити да једе или пије.[1] Упркос свему, Босиљка је одолевала свим искушењима, а губећи стрпљење, њен отмичар је још више мучио тако што јој је секао косу, пржио табане, газио и тукао по лицу и слабинама.
Након неуспешних убеђивања, Арнаути су Босиљки довели старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која ју је наговарала да прими ислам и спасе себе и своју породицу. Босиљка је остала истог става, рекашви:

„Ја своју веру имам. Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена, ја имам свог заручника.“

Након тога, жена која ју је убеђивала да прихвати ислам и уда се за свог отмичара, покушала је још једном да убеди девојку да попусти и тако спаси своју душу, на шта јој је Босиљка одговорила:

„Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога бога и моје свете вере, као ти, коју жалим. Тако се не спасава душа, већ се губи.“

Уследила су нова мучења, облачење у димије и навлачење зара на лице, које је Босиљка цепала са себе. Понижен и посустао, њен отмичар је одлучио да погуби девојку. Позвао је двојицу својих рођака, са којима је изнемоглу девојку одвукао коњем до реке Лапушнице, где су је изболи ножевима, а након тога јој комадали тело.

Након страдања турске власти су дозволиле Босиљкиној родбини и осталим Пасјанцима да сахране девојку, поред старе цркве, а касније приликом обнове, њени посмртни остаци узидани су у цркву Светог Преображења у Пасјану.


Тропар Светој новомученици Босиљки, глас 4.

Девица твоја Исусе Босиљка поје крепким гласом: тебе Жениче мој љубим и тебе тражећи састрадавам ти, и сараспињем и сапогребујем се крштењу твоме и страдам тебе ради да би царствовала у теби, и умирем за тебе да би живела са тобом. И као жртву непорочну прими мене која ти с љубављу припадам, а њеним молитвама као милостив спаси душе наше.

{myFlickr}feed=photoset,displaymode=gallery,photoset_id=72157699605969972,gallerytype=fancybox,imagesize=z,thumbsize=t,imagestyle=strong,perpage=50,columns=5,captions=0{/myFlickr}

 

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Вести Fri, 26 Oct 2018 15:02:12 +0200
У Гњилану прослављен празник Покрова Пресвете Богородице http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/355-u-gnjil-nu-pr-sl-vlj-n-pr-zni-p-r-v-pr-sv-b-g-ridic http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/355-u-gnjil-nu-pr-sl-vlj-n-pr-zni-p-r-v-pr-sv-b-g-ridic

У древној цркви Светога Николе у Гњилану, данас на празник Покрова Пресвете Богородице служена је Света литургија којом је началствовао протојереј Зоран Ковачевић уз саслужење свештеника гњиланске парохије и верног народа.

"Величамо те, Пресвета Дјево, и поштујемо часни Твој покров!"

crkva-gnjilane2018

Светој литургији у гњиланском храму присуствовало је више десетина верника из поморавља. Један број верника узео је причешће на данашњој литургији, а протојереј Зоран Ковачевић одржао је кратку беседу у којој је истакао значај прослављања данашњег празника за наш народ на страдалном Косову и Метохији.
Као и сваке године домаћин припрема славски колач, који су данас, као бескрвну жртву, за здравље и спасење своје породице принели Цветко и Златка Миленковић из Шилова. Након резања славског колача  изабран је домаћин славе Покрова Пресвете Богородице за нередну годину.
Породица Миленковић је након Свете литургије за присутне вернике припремила скромно послужење.

18 16

О значају празника је написано много, а поштовање које верници исказују према светитељки над светитељима, је неизмерно.
"У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа  појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику, блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје, Царицу света како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим,  оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮОвим благословеним јављањем Пресвета Дјева је потврдила молитвено заступништво и утеху за васцели свет".

15 13

У Гњилану се данашњи дан свечано прославља. Нажалост након ратних збивања у граду је остао веома мали број Срба, па се тако овај празник прославља свечано само у порти гњиланске цркве, где се иначе окупља српски народ на овом делу Косова и Метохије.

 Небесна Царице,о Богородице,
 Покров Твој желимо,
 Теби се молимо Спаси нас од (у)вреда,
 заклони од беда.
 Покровом покри ме,
 Царице Пресвета,
 Милошћу спаси ме,
 Дјевице Пречиста.
 Ти ћеш ме исцелит Чистотом убелит.
 Слава Ти и слава Помоћнице права,
 Гле славећи Тебе Ми чистимо себе.
 Небесна Царице О Богородице.

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Вести Sun, 14 Oct 2018 12:35:50 +0200
У Коретишту почела изградња "Поп Трајкове чесме" http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/354-u-r-ish-u-p-c-l-izgr-dnj-p-p-r-v-c-s http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/354-u-r-ish-u-p-c-l-izgr-dnj-p-p-r-v-c-s

У Коретишту, српском селу крај Гњилана, јуче је започета изградња спомен чесме, која ће красити порту храма цара Константина и царице Јелене.
"Поп Трајкова чесма" биће изграђена средствима људи добре воље, који својим прилогом често помажу сличне акције.
Недавно је средствима верног народа из Коретишта и околине ископан артеријски бунар са здравом пијаћом водом, које има у неизмерним количинама.

pop trajkova cesma

(О томе ко је  протојереј Трајко Ковачевић писао је професор Милорад Миња Филић)
Међу учитељима и националним радницима Гњилана и околине, а и шире, протојереј Трајко Ковачевић заузима истакнуто место.

protatrajkokovacevicРођен је у селу Коретишту 1862. године, у земљорадничкој породици, од оца Косте и мајке Стане.
Основну школу завршио је у Гњилану, а школске 1888/89. године Призренску богословију. Учио је и Учитељску школу у Београду. Године 1890. примљен је за учитеља гњиланске основне школе. Године 1892. године оженио се Стојном Поповић (ћерком Зафира Поповића), која је једно време била учитељица у Гњилану. После 1895. године, изгледа, да одлази у Македонију. Протојереј Трајко Ковачевић се опет враћа у Гњилане, где је управитељ основне школе 1901, 1902/03. године.
Већ 1903. године долази у сукоб са Нићифором, рашко-призренским митрополитом, због жеље учитеља да се донесе Уредба којом би се регулисала права и дужности учитеља и тако се ови заштитили Протојереј Трајко Ковачевић од самовоље митрополитове. Због тога је протојереј Трајко Ковачевић са учитељем Петром Катанићем и његовом женом Стојанком био отпуштен од стране митрополита. Онда је учитељ Владимир Јоксић интервенисао код митрополита да опрости казну коју је изрекао учитељима. О овоме пише и Олга Николић и истиче да је у том сукобу протојереј Трајко Ковачевић, од стране учитеља вучитрнских, затим из Приштине, Неродимља, Липљана, Гуштерице, Лапљег Села, био одређен за заступника - опуномоћника њиховог код митрополита.
После овог сукоба, Трајка опет налазимо у Македонији, где му умире ћерка Даница.
Изгледа да се опет враћа у Гњилане, те опет нема мира, али овога пута од Турака, који му прете убиством.
Једном приликом су пуцали на њега и промашили га, а метак је окрзнуо његову жену Стојну. Због несигурности, Трајко бива принуђен да оде у Србију. Радио је као парох у Ново-бановинској парохији, као и у Богатићу код Шапца.

Протојереј Трајко Ковачевић је добровољац у Првом светском рату, учесник церске битке, а 1915. године са сином Лазаром прелази Албанију. У међуратном периоду у Гњилану,  дакле, био је учитељ и архијерејски намесник, а кратко време и управитељ основне школе, као и вршилац дужности школског надзорника.

Протојереј Трајко Ковачевић је због својих способности увек био у центру догађаја, стално прогањан и од стране наших људи, а и од Турака и Арнаута. У критичним ситуацијама био је принуђен да се склања из завичаја, али се опет враћа њему, остајући му веран до краја живота. Протојереј Трајко Ковачевић умро је 1925. године.

О њему Стојан Капетановић пише: „Био је то човек од ретке вредности и способности“. Тодор Станковић, обилазећи његово родно село пише: „У овоме је селу рођен из честите српске куће Трајко Ковачевић, вишегодишњи одлични српски учитељ у Гњилану и другим местима у Старој Србији“.

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Вести Wed, 22 Aug 2018 22:55:05 +0200
Црква Св. Илије у Церници - Православни бисер Косовског поморавља (фото) http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/353-c-rnic http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/353-c-rnic

Церница, косовско-метохијско село у Косовском поморављу, данас на празник Светога Илије, макар мало подсећа на дане пре најновијег косовског страдања .

У цркви Светога Илије јутрос је служена Света литургија, а у порти ове светиње чула се музика,  не као некада, када је на овај дан у црквеној порти било неколико стотина младих, који су играли коло до касно у ноћ.

Церница је древно косовско-метохијско село  у коме постоје многи трагови Православља.  Данас у селу постоје три цркве. На брду изнад села види се прелепа црква Светога Илије, саграђена 1926 године, стотинак метара испод ње је средњевековна  црква Свете Петке на једној страни, а мало испод цркве Светога Илије на другој страни је такође средњевековна црква Христа Спаситеља, која је недавно обновљена. Према предањима, на путу од Цернице ка Гумњишту некада је било тринаест православних цркви.

crkva cernica


Православни верници, али и њихова светиња на брду изнад Цернице доживели су велико страдање. Црква Светога Илије је била минирана, чак и под заштитом међународних војних снага. у Церници је убијено седморо Срба, међу којима и једно дете.
Захваљујући истрајности преосталих Срба, церничани су обновили цркву Светога Илије, а данас је порта цркве Светога Илије једна од најуређенијих у овом крају Косова и Метохије. У непосредној близини цркве, убијеним Србима из Цернице подигнут је споменик.
На празник Светога Илије у Церници долазе већина оних Срба, који су до пре неколико година живели овде, а из Цернице су отишли због непрестаног зулума. Порушене куће и опустела имања церничких Срба видљиви су свуда.

Данас, Срби из Цернице прослављају храмовну славу, а улице су пуне људи.
Двадесетак српских породица и поред свега што их је снашло протеклих година и даље чувају своја огњишта.До пре осамнаест година у Церници је живело сто педесет српских породица.
Тачан број Албанаца није познат, али се претпоставља да у Церници живи више од шесто албанских породица.

Молитва Светом Пророку Илији
О прехвални и предивни пророче Божији Илија, који си засијао на земљи животом равноангелским, ватреном ревношћу према Господу Богу Сведржитељу, знамењима и преславним чудима, затим по узвишеној Божијој милости према теби надприродно узнесен телом на небо на огњеним колима, удостојивши се говорити са Спаситељем света преображеном на Тавору, и сада стално пребиваш у рају и стојиш пред престолом Небеског Цара. Услиши нас грешне и некорисне који сада стојимо пред твојом светом иконом и усрдно прибегавамо твоме заступништву. Моли за нас човекољупца Бога да нам дарује дух покајања и опроштај наших грехова и својом свесилном благодаћу да нам помогне да оставимо пут безбожности, да напредујемо у сваком добром делу, да нас ојача у борби са страстима и похотама нашим, да усади у срца наша дух смирења и кротости, дух братољубља и незлобивости, дух трпења и мудрости, дух ревности за славу Божију и спасење ближњих. Уништи твојим молитвама, пророче, рђаве обичаје људи, а особито погубни и шкодљиви дух овога века који је заразио хришћански род непоштовањем божанске православне вере, устава свете Цркве и заповести Господњих, непоштовањем родитеља и виших власти, што све баца људе у бездан безбожности, разврата и погибли. Отклони од нас, предивни пророче, заштитом твојом праведни гнев Божији и избави све градове и села наша од суше и глади, од страшних бура и земљотреса, од смртоносних рана и болести, од напада непријатеља и међусобне борбе. Измоли, пророче Божији, од Господа нашим пастирима ревност према Богу, срдачну бригу о спасењу пастве, мудрост у учењу и управљању, побожност и снагу у искушењима; судијама измоли искреност и некористољубивост, правду и сажалење према увређенима; свима који управљају бригу за потчињене, милост и праведност, а потчињенима покорност и послушност властима и усрдно испуњавање својих обавеза, да се тако поживевши у овом веку у миру и побожности удостојимо учешћа вечних блага у Царству Господа и Спаса нашег Исуса Христа, коме припада част и поклоњење са беспочетним његовим Оцем и Пресветим Духом у векове векова. Амин.

{myFlickr}feed=photoset,displaymode=gallery,photoset_id=72157699768662295,gallerytype=fancybox,imagesize=z,thumbsize=t,imagestyle=strong,perpage=50,columns=5,captions=0{/myFlickr}

 

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Вести Thu, 02 Aug 2018 23:33:59 +0200
Празник Светих Апостола Петра и Павла, свечано се прославља у селима Косовског поморавља http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/352-pr-zni http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/352-pr-zni

Празник Светих Апостола Петра и Павла - ПЕТРОВДАН  свечано  се прославља у манастирима и црквама Епархије рашко-призренске, али и у домовима верника, који са радошћу дочекују овај празник, који уједно представља и завршетак Петровданског (Апостолског) поста.

У Косовском поморављу, Празник Светих апостола Петра и Павла, најсвечаније се прославља у Клокоту. У овом  селу Витинске општине, Светом литургијом биће прослављена храмовна слава, а православни верници који живе у овом селу, као и у селу Панчело у општини Косовска Каменица, у част Светих Апостола Петра и Павла припремају гозбу и дочекују госте.

Црква нас на значај Светих славних и свехвалних Апостола најопитније подсећа кроз празнике који су установљени у њихову славу и част. Поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице Апостола, у току богослужбене године савршавамо и молитвене спомене на свакога од Светих Апостола појединачно. Посебно место међу апостолским празницима заузима празник Светих првоврховних Апостола Петра и Павла, празник који је у нашем народу познатији под називом Петровдан.

SV.apostoli perar i pavle
По сведочењу многобројних црквених извора, празновање Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Цркви је присутно од самих почетака, тачније речено присутно је непосредно након упокојења ова два ватрена проповедника еванђелске речи Божје. Свети Апостол Павле у својој посланици Јеврејима богомудро саветује хришћане да се свагда са љубављу и побожношћу молитвено сећају својих учитеља у вери и оних који су им  надахнути Духом Светим проповедали реч Спасења. Древни хришћани имајући у свом уму ову апостолску поуку, веома рано почињу да прослављају молитвени спомен на своје учитеље првоврховне апостоле Петра и Павла. Ово древно празновање Светих Апостола Петра и Павла није увек савршавано у исти дан. Наиме, постоје многобројна сведочанства о прослављању Светих апостола Петра и Павла и по некима њихов спомен је савршаван након празника Рождества Христовог, по некима недељу дана након епифаније, док Свети Софроније јерусалимски сведочи да су апостоли Петар и Павле прослављали у четврти дан после празника Рождества Христовог.

Овом празнику претходи Пост у част Светих Апостола који је у нашем благочестивом народу познат и као Петровдански или Апостолски пост.


 Кратко житије Светог славног и свехвалног  Апостола Петра

sv.apostol petar
 
Син Јонин, брат Андреја првозваног, из племена Симеонова, из малог палестинског града Витсаиде.
Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благоизволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Еванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне.


 
Кратко житије Светог славног и свехвалног Апостола Павла

sv.apostol pavle
 

Свети славни и свехвални Апостол Павле беше родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства.
 
Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени“, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар. (Више о Светом Апостолу Павлу до обраћања прочитајте у тексту протођакона Радомира Ракића под насловом: Свети апостол Павле, осврт на његов живот до обраћења)


 
О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу


 
Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен  у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног  неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла и старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама, али и древни храм Светих Апостола Петра и Павла у Мајданпеку (Епархија тимочка) који је саграђен у јединственом швајцарском стилу, и као такав јединствен је у нашој помесној Цркви.
 
Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског.  Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом,  саборна је јер се у њој пројављује   суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас.
 
Апостола Првопрестолници, и Васељене Учитељи, Владику свих молите: да дарује мир Васељени, и душама нашим велику милост. (тропар)
 
Чврсте и богоносне проповеднике, прве Твоје Апостоле, примио си Господе у насладу блага Твога и покој. Њихова страдања и смрт примио си више од сваког изобиља, Ти, који Једини познајеш људска срца. (кондак)


 
 
катихета Бранислав Илић

поуке.орг

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Вести Wed, 11 Jul 2018 22:29:05 +0200
У Коретишту свечано прослављена храмовна слава http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/351-u-r-ish-u-sv-c-n-pr-sl-vlj-n-hr-vn-sl-v http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/351-u-r-ish-u-sv-c-n-pr-sl-vlj-n-hr-vn-sl-v

На празник св. цара Константина и царице Јелене у истоименој цркви у Коретишту, служена је Света Литургија у присуству верника из Коретишта и околних села.

Литургију је служио протојереј Драган Којић уз саслужење протојереја Зорана Ковачевића и протојереја Радивоја Живковића.

Протојереј Драган Којић одржао је кратку беседу у којој је истакао улогу и значај свеца које данас прослављамо за хришћанство.

Као и сваке и ове године је пререзан славски колач, који је као бескрвну жртву у част св. цара Константина и његове мајке царице Јелене, а за здравље и спасење његово и његове породице принео Љубисав Цветковић, мештанин овога села, који је за присутне вернике приредио скромну гозбу након Свете Литургије у новосаграђеном објекту који се налази у црквеној порти.

Мита Ковачевић из Коретишта, нови је кум храма св. цара Константина и царице Јелене у Коретишту.

crkva koretiste

МОЛИТВА прва светом цару Константину и царици Јелени
Свети цареви Константине и Јелена, пред Богом и Матером Божјом ви сте нада наша и посредници наши, наша радост у временима злим, штитите нас кад устреба и помозите нам. Манастира наших и цркава пазитељи, због чега верујемо и молимо се у сузама усрдно вама, не окрените се од нас слабих, и посредујете пред Богом и пречистом матером Божјом Маријом да бдију над нама праштајући нам сагрешења наша и да све нас оснаже у вери доживотно, до опроштаја грехова наших. Амин.
МОЛИТВА друга светом цару Константину и царици Јелени
Свети цареви Константине и Јелена, ви који сте чистији од свих Господњом руком одабраних царева, падајући пред вама у сузама вас молимо: помилујте нас који смо у невољама; ви сте посредници наши пред Светом Тројицом, и избавитељи. Почујте мољења наша сада, одагнајте невоље наше у овом земном животу и излечите немоћи наше, исцелите болести наше, угасите пламен злобе наше, избавите нас од непријатеља видљивих и невидљивих. Дајте нам да у миру са другима и у миру своме душевном живимо; помозите нам молитвама вашим светим. Смилујте се сада и опростите сагрешења наша, јер са Страхом и умиљењем кличемо вам: Родитељи хришћана! Амин.

{myFlickr}feed=photoset,displaymode=gallery,photoset_id=72157667727490487,gallerytype=fancybox,imagesize=z,thumbsize=t,imagestyle=css2,perpage=50,columns=5,captions=0{/myFlickr}

 

 

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Вести Mon, 04 Jun 2018 23:12:36 +0200
У храму св. Саве свечано су литургијски прослављени новопроглашени свети мученици http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/350-u-hr-u-sv-s-v-sv-c-n-su-li-urgi-s-i-pr-sl-vlj-ni-n-v-pr-gl-sh-ni-sv-i-uc-nici http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/350-u-hr-u-sv-s-v-sv-c-n-su-li-urgi-s-i-pr-sl-vlj-ni-n-v-pr-gl-sh-ni-sv-i-uc-nici

Сабору светих Православне Цркве прибројани свети мученици Григорије Пећки, Василије Пекар и Босиљка из Пасјана – У Спомен-храму Светога Саве  на дан Спаљивања моштију Оснивача Српске Цркве, 10. маја 2018. године, торжествену Литургију одслужио предстојатељ свете Српске Цркве г. Иринеј са архијерејима .

На празник Спаљивања моштију Светог Саве и храмовне славе Спомен-храма Светог Саве у Београду Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је Светом архијерејском Литургијом у крипти Храма. Саслуживали су Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископи: новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, захумско-херцеговачки Григорије - новоизабрани франкфуртски и свенемачки, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид  и милешевски Атанасије; протојереји-ставрофори др Саво Јовић и Милутин Тимотијевићи; јереји Далибор Којић и Иван Штрбачки; јеромонаси Јустин (Мреновић) и Јефтимије (Шкулетић); игуман манастира Пиве, као и протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Игор Давидовић.

На торжественој Литургији свечано су литургијски прослављени новопроглашени свети мученици Григорије Пећки, Василије Пекар и Босиљка из Пасјана. Одлуку Светог Архијерејског Сабора о новим светитељима причисленим у календар Цркве прочитао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Sv.Bosiljka Rajcic

Литургији су, поред многобројног верног народа, молитвено присуствовали и Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи шабачки Лаврентије, ваљевски Милутин, жички Јустин, браничевски Игњатије, источноамерички Иринеј, славонски Јован, аустралијско-новозеландски Силуан, нишки Арсеније, моравички Антоније и новоизабрани буенос-ајрески Кирило.

При крају торжествене Литургије Свјатјејши Патријарх је преломио славски колач, који је принео настојатељ Спомен-храма Светог Саве, високопреподобни архимандрит Стефан (Шарић) - новоизабрани Епископ ремезијански и викар Патријарха српског, са братством храма.

proslavljenje svetih hram sv. Save

Предстојатељ Српске Цркве је произнео слово о првом српском архиепископу и просветитељу, утемељивачу Српске Цркве, Светом Сави и острадању Срба кроз историју по свим српским крајевима, а највише на Косову и Метохији.

После Свјатјејшег Патриајрха житија нових мученика произнели су Епископи будимљанско-никшићки и рашко-призренски Теодосије.

Литургијском сабрању присуствовало је свештенство и монаштво из неколико епископија, високопреподобна игуманија Пећке Патријаршије мати Харитина са сестринством, настојатељица манастира Пресвете Богородице Тројеручице мати Злата (Пантелић), протојереј-ставрофор Стојадин Павловић - директор Патријаршијске управне канцеларије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, верници из Пасијана који су дошли организовано, као и верници из неколико околних места како би у овом историјском дану прослављали нове светитеље са својом Светом Црквом.

Величанствено пјеније славе и хвале Господу  хора Певачког друштва Мокрањац, као и певнице при цркви Светог Саве, учинило је да овај догађај буде величанствен.

Ово је била прилика и да се верници са епископима из расејања поздраве, узму благослов и духовно освеже. Братство Спомен-храма Светог Саве припремило је трпезу љубави у сали Парохијског дома.

Извор спц.рс

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Вести Thu, 10 May 2018 21:51:34 +0200
У Шилову је светом Литургијом прослављена храмовна слава св. апостола и јеванђелиста Марка http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/349-u-shil-vu-sv-li-urgi-pr-sl-vlj-n-hr-vn-sl-v-sv-p-s-l-i-v-nd-lis-r http://spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/item/349-u-shil-vu-sv-li-urgi-pr-sl-vlj-n-hr-vn-sl-v-sv-p-s-l-i-v-nd-lis-r

markovdan 2018

На празник светога Марка у цркви у Шилову која је посвећена овом апостолу и јеванђелисту, служена је света Литургија.

Свету Литургију је служио протојереј Радивоје Живковић уз саслужење протојереја Зорана Ковачевића, ђакона Александра Марковића и братства манастира Драганац.

Као и сваке године и ове су пререзани славски колачи, које су припремили овогодишњи кумови.  За присутни верни народ, након свете Литургије овогодишњи свечари  приредили су пригодну гозбу.

Храмовној слави у Шилову присуствовали су мештани овог и околних гњиланских села.

Мештани Шилова данас у својим домовима свечано прослављају овај празник, дочекујући госте.

{myFlickr}feed=photoset,displaymode=gallery,photoset_id=72157690814380210,gallerytype=fancybox,imagesize=z,thumbsize=t,imagestyle=strong,perpage=50,columns=5,captions=0{/myFlickr}

 

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Вести Tue, 08 May 2018 14:17:32 +0200