О послушности и слободи

detesasvecomЧесто се догађа да, у разговорима о васпитању деце, чујемо реч „послушност„. Припадници старијих генерација често кажу да су наша деца непослушна, да су лоше васпитана и да нас због тога и не слушају, да је потребно да их кажњавамо због непослушности и да је послушност - темељ сваког васпитања.

Истовремено, из искуства знамо да се способности и таленти не развијају послушношћу, да је свако узрастање, како душевно, тако и физичко, повезано с извесном слободом, с могућношћу да се окушају сопствене снаге, да се истражи непознато, да се потражи властити пут. Многи од најзнаменитијих и најбољих људи нису својевремено спадали и у најпослушнију децу. Ма колико да је тешко ово питање, родитељи морају да га реше, морају да одреде меру слободе и меру послушности у васпитању своје деце. Чини ми се да би свако најпре требало да размисли о смислу послушности, о њеном циљу, о томе чему она служи, у којој се сфери може применити... Исто тако, требало би схватити шта за развој људског бића значи слобода. У раном детињству, послушност је неопходна ради саме безбедности детета. То значи да се човек од најранијег детињства учи ограничавању своје слободе. Дете ће врло брзо схватити да је његова воља ограничена вољом других и да оно није свемогуће. Послушност је неопходна, јер се без послушности одређеним правилима не може водити нормалан породични живот, али, исто тако, ни друштвени, ни државни, а, наравно, ни црквени живот. У послушности, међутим, мора да постоји одређена хијерархија и постепеност: кога треба слушати и чији је ауторитет највиши. Морално васпитање се састоји управо у томе да се у детету развије способност да се свесно потчини, али не насиљу, него слободно признатом ауторитету и, најзад, својој вери и својим убеђењима. Способност прихватања вишег ауторитета задобија се једино васпитањем усмереним ка слободи, односно, васпитавањем слободе избора, способности детета да само одлучује: „Ово је добро„, „ово је лоше“ и „ја ћу учинити овако, јер ће то бити добро!„Ми, родитељи, морамо да се потрудимо да научимо децу послушности одређеним правилима. Међутим, још је важније да их научимо да сама просуде која су правила важнија, кога би и шта требало слушати. Деца ће се томе најлакше научити уколико пред собом имају пример родитеља, уколико родитељи и сами прихватају нека правила, поступајући у извесним ситуацијама овако или онако и образлажући свој поступак речима да „тако треба„, „тако заповеда Бог“ и „то је моја дужност„.

Сфера која је одређена послушношћу и казнама за непослушност веома је ограничена. То је сфера спољашњих дејстава: узимање забрањене ствари, гледање телевизије у време када није написан домаћи задатак, и сл. Казна мора бити последица нарушавања правила - брза, непосредна и, наравно, праведна. Послушност се, међутим, не може захтевати тамо где се ради о дечјем укусу или осећањима. Не можемо од деце тражити да им се свиди ова или она књига или програм само зато што се допадају родитељима, не може се очекивати од деце да се радују или тугују сагласно родитељским жељама и не смемо се гневити на децу ако је оно, што родитељима делује дирљиво и потресно, њима једноставно смешно...

У ових неколико речи садржи се најдубљи смисао човековог васпитања.

Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Деца на литургијама О послушности и слободи