Деца и посете богослужењима

decanaliturgijiЖивимо у таквом времену и у таквим условима да о дечјем одласку у цркву као о општеприхваћеној традицији не можемо ни да говоримо. Неке православне породице, посебно оне у расејању, живе у местима у којима уопште не постоји православна црква. У таквим срединама, деца веома, веома ретко одлазе у цркву, а када и дођу, све им је тамо чудно, а понекад чак и застрашујуће.

Тамо, пак, где црква постоји и где ништа не спречава читаву породицу да посећује богослужења, постоји друга тешкоћа: децу замарају дуготрајне службе, богослужбени језик за њих је неразумљив, заморно им је и досадно да тамо дуго и непомично стоје. Сасвим малу дечицу забавља спољашња страна службе: јарке боје, гомила људи, појање, необичне свештеничке одежде, кађење, свечани излазак свештенства... Малу децу обично причешћују на свакој Литургији, и њима се то допада. Одрасли су попустљиви према њиховој граји и непосредности. Међутим, нешто старија деца већ су се навикла на све што виде у храму и њима то више није занимљиво. Смисао богослужења не могу да разумеју, као што им је мало разумљив и црквенословенски језик, а од њих се захтева да мирно и непомично стоје...

Сат и по или два сата непомичног стајања за њих значе напор и досађивање. Истина, деца повремено сатима седе испред телевизора, али у том случају прате програме који су им привлачни и разумљиви. Међутим, шта да раде и о чему да размишљају у цркви?

И поред свега, много је родитеља који схватају да је, без обзира на све те тешкоће, за духовни развој њихове деце веома важно да посећују цркву, да се осете као део цркве и део народа који се моли. Сви се ми сећамо како су снажан утисак на нас, док смо били деца, остављала нека богослужења, повезана с празницима Рођења Христовог, Васкрса или Страсне седмице. Потрудићу се да младим родитељима пренесем моја сопствена искуства.Веома је важно да се потрудимо да наше одласке у цркву прати радосна, празнична атмосфера: требало би да још увече припремимо празничну одећу и да очистимо обућу, да свечано украсимо собе и да унапред припремимо оброк који ћемо јести након доласка из цркве. Све то заједно ствара оно посебно празнично расположење, које деца толико воле. Нека у тим припремама и деца имају своје, макар и сасвим мале задатке, али другачије од оних какве имају током радних дана. 

Шта ми, родитељи, можемо да учинимо, да бисмо осмислили боравак деце у цркви? Као прво, требало би да и деца, када дођу у цркву, сама нешто учине: деца од седам или осам година већ су способна да сама саставе и напишу записе „за здравље“ или „за покој душе„, уносећи ту имена њима блиских, живих или покојних људи, за које би хтела да се помоле. Осим тога, добро је да деци дозволимо да сама купе и запале свеће, да сама одлуче пред којим ће их иконама поставити, на коју ће икону оставити прилог, итд. Добро је, наравно, уколико се деца причешћују, и требало би их научити како да приступе св. Причешћу или како да, у другом случају, приступе крсту и узму комадић просфоре. Од велике је користи да деца буду присутна током оних празничних богослужења када се врше неки посебни обреди, као што је освећење воде на празник Богојављења или врбица уочи Цвети; нарочито су свечана богослужења током Страсне седмице, као што су читање 12 Јеванђеља, Изношење плаштанице или онај део службе на Велику суботу, када се мењају све одежде у цркви. Ноћно пасхално богослужење оставља незабораван утисак на децу, посебно зато што им се указује прилика да у цркви громогласно узвикују: „Ваистину васкрсе!„

Како „разонодити“ децу која су већ навикнута да одлазе у цркву? Можете, на пример, предложити детету да пажљиво погледа и да изброји колико у цркви има икона Пресвете Богородице, а колико икона нашег Господа Исуса Христа. Поред тога, детету се може дати задатак да укаже на иконе оних празника које је и само препознало, итд. Затим, код куће, можете покушати да деци објасните оно што су видела и запамтила, с тим што ће, сразмерно њиховом одрастању, и та објашњења бити све потпунија. 

У савременом животу, готово редовно наступа тренутак када деца у пубертету почињу да се буне против правила понашања каква им намећу родитељи. Често је тај бунт везан и за одласке у цркву, а посебно уколико их вршњаци исмевају због тога. Сматрам да нема никаквог смисла приморавати децу која су у пубертету да одлазе у цркву. Навика да одлазе у цркву неће у нашој деци сачувати веру. 

И поред свих околности, искуство црквене молитве и учешћа у богослужењу, који су положени од раног детињства, никада неће моћи да ишчезну, о чему сведоче многобројни савремени примери. Нека нам само Бог подари да у своју децу положимо неугасиве пламичке љубави и вере у Бога!

Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Деца на литургијама Деца и посете богослужењима