понедељак, 09 децембар 2013 22:43

Пропадамо ако не растемо духовно

Written by
Rate this item
(1 Vote)

arhimadritjusti pirvuАрхимандрит Јустин (Пирву) је познати румунски духовник који је доживео преко 90 година. Рођен је 10. фебруара 1919. године у Њамецком срезу. Са 17 година је дошао у манастир Дуреу. Похађао је три богословске средње школе: у манастиру Черника и у градовима Римнику-Вилча и Роман. Монашки постриг је примио 1940. године и три године касније био је рукоположен за јеромонаха. После Другог светског рата наставио је школовање у Романској средњој школи коју је завршио 1948. године. Тада су га ухапсиле комунистичке власти и осудиле на 12 година затвора «због политичких погледа». Своју казну отац Јустин је издржавао у затворима који су се одликовали крајње суровим условима за живот затовреника (Сучава, Векерешт, Жилава, Герла, Периправа и Ајуд). Кад је 1960. године истекла његова казна отац Јустин је осуђен на још четири године затвора због тога што се није одрекао вере. Изашавши на слободу 1964. године отац је био приморан да се запосли као радник на шумском добру.

Јеромонах Јустин је 1966. године примљен у братство манастира Секу и осам година је овде имао послушање духовника. Затим је премештен у манастир Бистрица – са забраном да напушта манастирску порту; овде је под будним надзором провео 15 година: од 1974. године до свргавања комунистичког режима 1989. године. По милости Божијој оцу Јустину је 1976. године било дозвољено да посети Свети Атон.
С падом комунистичког режима 70-годишњи јеромонах Јустин се вратио у манастир Секу са жељом да остатак свог живота посвети животу у молитви и отшелништву. Међутим, послат је у село Петру Воде у Њамецком срезу где је основао манастир у име архангела Михаила и Гаврила посвећан румунским мученицима пострадалим у комунистичким тамницама.
На извесној удаљености од манастира отац Јустин је основао женски скит који је касније претворен у манастир Пресвете Богородице. Такође су отворени дом стараца, дечји дом и болница од којих је касније настао добротворни комплекс «Петру Воде». Отац је 2003. године покренуо часопис «Глас монаха» («Glasul Monahilor»), а 2008. године је по његовом благослову почео да излази часопис „Ставови“ («Atitudini»). Отац Јустин је такође руководио духовним животом неколиких скитова.
2006. године је за старешину манастира постављен јеромонах Лаврентије Карп (Лучиан), а отац Јустин је постао главни духовник обитељи. Отац Јустин (Пирву) је 2008. године унапређен у звање архимандрита. И после упокојења ужива огромну љубав и поштовање у целој Румунији.
Пажњи читалаца нудимо беседу оца Јустина с дописником румунског издања «Crestinortodox».

На заласку нежног сунца који као да је био напојен мирисима измирне и црногорице Бог ме је довео у манастир Петру Воде у келију великог духовника – оца Јустина (Пирвуа). Окренувши ка мени своје лице – лице светог човека које зрачи дивном светлошћу старац ме је слушао и притом ме је невидљиво тешио. Затим је почео да говори о деци о којој обитељ Петру Воде води духовну и материјалну бригу. Отац има шта да нам каже о спасењу, па је своје мисли љубазно поделио с нама.


Величина Божанске благодати се не може изразити речима. Ипак бих желела да чујем од Вас, оче, како гледате на човечанство, како гледате на породицу у овим тешким временима која су нас сад задесила.
– Ако немамо корен који нас чврсто држи за олтар вере, наравно, можемо скренути с пута, али ће нам сила молитве и нада на утеху Духа Светог омогућити да јасно видимо светлост Свете Тројице. Времена у којима живимо су врло немирна, као што сте добро казали, али свима треба да показујемо пут ка спасењу, чак и ако није свима надомак руке. Увек сам говорио да живимо у веку лажи и обмане и како време пролази то се само потврђује: није остало више ничег истинског. Видимо потпуно обезличавање људског бића. Код нас долазе људи са свих страна и ја видим колико се много разликују; и чудим се како поред свих оних искушења која се обрушавају на нас ови јадни људи уопште имају снаге. Али они верују и вера их теши и покрива. У сваком случају, треба да знате: ма какве биле разлике међу људима, ако не растемо духовно, ми пропадамо, нисмо укорењени како треба.

arhimadritjusti pirvu1 Многи ме питају да ли се умарам. Не, не умарам се, зато што веома волим то свагдашње и слатко ишчекивање на попришту духовништва. Истина је да не желе сви да устану и крену степеницама спасења; многи од оних које видите долазе само по благослов, али само Бог зна колико успона и падова очекује свакога на путу ка опраштању и спасењу.

Колико је за духовни напредак важна блискост клирика и мирјана? И како можемо да достигнемо потпуно исцелење душе? – У свако доба треба да будемо спремни за дан кад ћемо дати одговор Спаситељу за сва наша безакоња. А за то треба што пре да се прихватимо духовних трагања и да нађемо свој пут духовног усхођења. Ево, учитељица води малишана за руку у школу, а затим га учи да пише азбуку. Тако је и са свештеницима у цркви. Њихова обавеза је да спуштају благодат на све који су скренули с правог пута. Ево, на хиљаде верника долази у манастире и храмове; једни од њих желе да оставе пиће, други пушење, трећи још неке најразличитије страсти; али ако им свештеник не иде у сусрет да их научи, како да приђу храму они ће скренути с пута не стигавши да учине ни први корак. Они нас, сироти, траже, а ми... – ништа!
Видели сте да је данас на вечерњем нас свештеника било двојица – и читаво море верника! Затим... они остају овде и да преноће, и сутрадан ако је потребно – баш су ревносни... – и не одлазе док не добију онај духовни лек ради којег су превалили толики пут. Ипак, тешко је духовно расти, а здравље – и душевно, и телесно – наћи ћеш само у путиру који држи свештеник. Али, људи треба да буду позвани, потребна је и ревност духовника и љубав. Иначе ћемо остати, неко у заблуди, неко као парализован, неко у смрти и погибељи. Сироти људи живе у стању млаког хришћанства и све то за њих остаје као нешто далеко. И то је све...

Парафразирајући Марина Предуа може се рећи: „Време је изгубило стрпљење“, - и почињем да се плашим да ће нас смрт затећи неприпремљене – онакве какви јесмо. Оче, да ли имамо још времена да тражимо и нађемо пут ка спасењу?

– Онај ко се свим својим бићем буде уздао у спасење и наоружа се постом, молитвом и подвигом, ко урони у себе, сигурно ће наћи овај пут. Међутим, нажалост, све већи и већи број људи обузима дух противљења и чак видећи својим очима и слушајући својим ушима о толиким страхотама, нипошто не желимо да поверујемо у читаву ту «ђаволштину». И тако се испоставља да пред лице смрти дођемо потпуно неприпремљени. И то је зато што смо навикли да живимо међу људима који су се скаменили од свих ових «техничких достигнућа» са све телевизорима и компјутерима, интернетом и другим безакоњима која нас душевно разбијају.
Сачувај те Боже да користиш интернет ако не узимаш из њега само добре ствари, само знање и информације. У супротном случају све је то таштина. Све то служи као припрема за пакао, припрема за сатану. То је нешто незамисливо: деца гледају разноразне погибељне ствари: како мушкарци полно опште с мушкарцима, мајке са синовима, очеви с кћеркама, браћа међу собом – горе од животиња. То је нешто страшно!
Сва ова таштина нам је дата да би се човечанство пробудило. Требало би да ронимо горке сузе, да се кајемо због свих ових безакоња и страсти који су нас довели на ивицу провалије и да се вратимо на прави пут, бежећи колико нас ноге носе од читаве ове драме у којој живимо.
С великом љубављу и одушевљењем гледам на младе којих у нашим правосланим храмовима има све више и више, али ипак, у њима као да нема онога што нас везује с традицијом... С огромним болом и тугом морам да кажем да су деца, као и старци, погазила традицију. Осећам како ми се кожа јежи кад видим да се све оно што је дивно и богоугодно, одбацује, квари, а онда се потпуно заборавља.
А ми – нас све као да је неко сатанизовао, као да нам је сугерисао да треба да примимо све ово смеће свакодневице. Ех... кад бисте знали како је то стање опасно за наше спасење...
Питате ме за безакоња дец и омладине, а куда сте старце денули? Или мислите да сви старији људи воде исти живот као старци из Центра у Петру Воде? Шта ту уопште да се прича! Причао ми је један верник из Дорне, мој вршњак, да скоро све његове комшије, већ стари људи, даноноћно отворених уста седе испред телевизора, тако чак и једу, падају у искушење због онога што виде, исто тако пију и тону у сан, ставивши флашу под главу уместо јастука. А о молитви – нема ни говора.
Шта ту још да се прича! Тако не можемо да се припремимо за крај. Ако наш хришћанин тако доживљава онај благодатни трепет који нам Бог шаље, нема ни говора о спасењу... Ако не обновимо традицију рађаће се нараштаји којима ће наша мала земља бити све више туђа. И знате какви ће бити ти нараштаји? Биће издресирани тако да не постављају било каква питања и да се слажу са свим што им се каже!



– Огромну радост нам причињавају посете дечјем и старачком дому у Петру Воде. Оче, реците нам нешто о душевном стању Ваших штићеника.

– Заиста, сваки пут кад дођете код наше деце имамо још један повод за радост... Велику радост нам причињавате долазећи из свих кутака земље с лепим жељама да утешите децу; чак ни не знате колико светлости доносите у ову свету обитељ. И знате шта надахњује? То што долазите код деце и стараца – жалосних бића којима је толико потребна љубав. Ми овде имамо свега, зато што људи доносе много више него што је потребно за све нас који ту живимо и за манастирске трошкове. Али знате шта не схватају људи са стране? То да овде, као и свуда међу православцима, постоји велика потреба за великом љубављу. Ево, ви сте дошли, помогли сте, превили сте рану, ублажили сте бол... и ова девојчица, Јована, је то осетила. Чак је хтела да иде да Вас прати кући. Неписано је правило – љубав осећају само људи који су се приближили небеској милости.
Чињеница да треба да застанемо кад видимо да су људи попут нас у невољи, није случајна. Време открива пред нама добро и зло у свету дајући нам могућност да застанемо тамо где смо некоме потребни. Да ли сте видели како се они радују и како осећају људе отворене душе, који воле себи сличне? И то је зато што је темељ друштва увек била породица. Сва деца на свету би требало да расту и да стасавају у традиционалној породици која је позната свима нама. Наш дечји центар је само надомештање хришћанске породице. Наша деца имају маме, тате, баке, али их је овамо довело сиромаштво како би научили да је живот непрестана молитва.

– Оче, рекли сте да у свету обитељ долази много мирјана. Схватам да оних који размишљају о спасењу код нас ипак има више него оних који гину, о којима сте говорили. Ако је тако какви би могли бити степеници молитве у нашем свакодневном духовном усхођењу?

– Светињи се може приступати тек после темељне припреме душе. Не сме се дозволити да прође ниједан дан, а да се човек не упита: «А шта треба да учиним данас?» И тако почиње дан: пре свега, треба прочитати јутарње молитве, за њима увек следи Молебни канон Пресветог Богородици,[2] у којем има толико дивних места која нам пружају велику утеху и здравље и подстичу човека на покајање. Овај молебан је најлепше молење Мајци Божијој. Свима саветујем да колико могу читају и по две-три катизма с неколико метанија.
Увече сваки добар хришћанин обавља своје правило после чега чита акатист и чини неколико метанија. А најдивније је кад се цела породица окупља на молитву. Разумете, ако деца буду видела да се родитељи моле са свештеним страхом, и сама ће се негде поклонити до појаса, негде до земље и такође се учити молитвеном усхођењу. Знате, најбољи учитељ није ухо, већ око. Дете ради оно што види!
Нека нам помогне Благи Бог и нека нас заштити од свих ових страшних опасности, да нас сва ова техника не гурне на дно провалије, зато што око нас већ превише дувају ветрови несреће и пустоши, предубоко се погружавамо у бесконачну духовну убогост. Остајем при мишљењу да је неко веома заинтересован да нас доведе до стања лутања – до наше коначне душевне погибељи. Молим Бога да нам свима дарује разум и да стекнемо душевно здравље код оних малобројних правих духовника које нам Бог још даје.

– Оче, шта ћете посаветовати онима који мисле да могу да стану између добра и зла, имеђу светлости и таме, или другим речима, да можемо бити прави хришћани наслађујући се истовремено свим радостима живота, иако смо далеки од стрпљења и молитве?

– С Богом се не може цењкати! Ко не преклања своја колена на молитви, неће имати никаквог успеха. Ако се будемо усрдно молили, ако се потрудимо у молитви Бог ће учинити тако да за нас све буде могуће. То треба да чинимо сви: да се молимо Богу како би нам помогао да издржимо све невоље и несреће које се буду обрушавале на нас. Ако желимо да избегнемо невољу наш једини пут је да се научимо стрпљењу и непрестаној молитви. Сви ћемо стећи Бога и оне који у вечности живе у Духу и и Истини.
Реч која треба да се чује у Цркви је следећа: вратимо се учењу подвижника-христоносаца, вратимо се светим оцима Цркве... И нека Вас Бог благослови и нека обасја Ваш пут! Амин.

Read 9676 times Last modified on понедељак, 09 децембар 2013 23:00
Login to post comments
Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак