петак, 11 септембар 2015 13:34

Једини начин да нађемо своју аутетничну личност јесте у Цркви

savajanjicЈедини начин да нађемо своју аутетничну личност јесте у Цркви. Наравно, у Цркви се суочавамо са многим несавршенствима појединих хришћана, али Црква као заједница са својом философијом живота управо даје наду да себе остваримо као потпуну личност. Усудио бих се рећи да када би хипотетички претпоставили да све оно што наша Црква учи није истинито и да не постоји, ипак би хришћанско учење било и остало као најлепша идеја за коју вреди живети и борити се. У нашем хришћанском животу важно је почети да активно учествујемо у литургијском животу Цркве.

Пост и молитва два су крила којима се уздижемо изнад биолошког начина постојања и којим долазимо до еклисијалног (црквеног) односно евхаристијског начина постојања, као аутентичног начина постојања за које нас је Бог и створио. Пост је подвиг којим се одвајамо од биолошке ипостаси и улазимо у простор истинске слободе. Пост је зато много више него уздржање од појединих јестива. То је дисциплина живота и дубока свест шта су аутентичне вредности, а шта лажне и пролазне. Пост је удаљавање од сваког зла, од мржње, љубоморе, зависти, амбиције, похлепе и свих оних страсти, које су ништа друго до деформиасане енергије, дејства, наше природе, које нас воде у вечну смрт. Молитва је језик будућег века, то је аутентични начин комуникације који надилази наш језик и речи и у својој начистијој форми представља ону најприродније дејство човековог бића којом комуницирамо са Богом и другима. Веома је важно да сви заједно и епископи и свештеници и верни народ радимо на томе да наше парохије не функционишу само недељом и празником, када се окупимо у цркви, већ да то постану наше истинске породице. Зар икакво биолошко сродство може бити јаче од оног сродства којег имамо у Телу и Крви Христовој којима се причешћујемо и потврђујемо да смо један род, једна жива заједница, једно Тело Христово. Људи у одсуству литургијске и евхаристијске свести траже разне начине како да се повежу, организују се у разна удружења, клубове, лутају по интернету тражећи оне сличног интересовања. Ми хришћани имамо своје парохије и добро организована парохија и те како даје смисао постојања и живота сваком њеном члану јер не живимо више сами, већ као целина и заједница. Наравно, казаћете да је све то теорија и да је стварност другачија. Нажалост, великим делом сте у праву. Али то није разлог да седимо скрштених руку и да чекамо свештеника да нас организује. Ако у некој парохији има верника који желе активније да се повежу и заједнички раде, то ће засигурно обавезати и свештеника да се и он више подтруди и да своје парохијске дужности не види само у недељној литургији и требама. Морамо да схватимо да смо у Цркви сви одговорни за све. Свештеник и изнад свега Епископ литургијски воде црквени живот и имају посебну одоворност, али и сами верници су одговорни како се организује њихов живот у Цркви. Зашто, на пример, група верника не би тражила од свог свештеника да након недељне или празничне литургије организују разне акције: помоћ болесним и немоћним члановима парохије, посећивање болесних у болницама, организовање помоћи за оне који су у тешком имовинском стању, свакодневна окупљања, предавања, дискусије о Св. Писму, заједничке породичне излете у природу и друго. Ако световни клубови и организације могу да функционишу на сличан начин, зашто не могу наше парохије? Зато, главу горе и потрудимо се да нађемо људе сличног настројења и да одемо код нашег свештеника који ће засигурно и сам бити охрабрен овим идејама. Многи свештеници сами не осећају довољно мотивације да нешто предузму јер виде апатију међу својим верницима. Ако се, међутим, суоче са чврстом иницијативом верника засигурно неће моћи остати индиферентни. Једни друге морамо да подстичемо јер време пролази! Архимандрит Сава Јањић

Login to post comments
Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак