Вести

Вести (143)

Вести из парохије

hriscanstvo-i-islam

Могао је да остане веран муслиман, али није. Могао је да настави традицију својих предака и да постане учитељ Курана, али није га проповедао. Могао је да буде члан исламске организације Хезболах и да прогони невернике, али то није чинио. Животна прича Иранца Афшина Џавида је живо сведочанство вере, веома важно за оне који размишљају о разлици између ислама и хришћанства.

Афшин Џавид се родио 1972. године у граду Абадан на југу Ирана, у близини границе са Ираком. Био је шиитски муслиман. У седамнаестој години нашао се у Малезији где је био ухапшен за  чување  фалсификованих пасоша.  Од тада  почиње невероватна  прича  његовог обраћења  у  хришћанство.  Та  духовна   борба  који  је  трајала  две  године,  по   речима  самог Афшина  Џавида,   подсећа  на  сапуницу  са   фантастичним  садржајем,   али  само   са   једном разликом – то се дешавало у стварном животу.

„Родио сам се у граду који се  налази на југу Ирана и зове се Абадан, у породици  шиитских   муслимана.   Мој   деда   је   био   старешина   муслиманске   општине.   Имао   је деветнаесторо деце и сада 84 унука. Ја сам по логици ствари требао да изаберем тај исти пут и да духовну породичну традицију  предам својим потомцима. Међутим, живот ме није повео  тим путем. Све је почело да бива другачије тако што сам доживео неколико несрећа у којима сам требао да неизоставно умрем. Али сваки пут када ми је претила опасност, испред мене би се стварао лик мени непознатог човека. Он је био прави и изгледао потпуно реално, зато се и нисам снебивао да о њему отворено причам пред другима. Мој деда је сматрао да је то знак, да су то били духови који су се бринули о мени и чували ме. Из тог разлога почео је да ме држи поред себе, трудећи се да ми преда сва своја знања о исламу. Касније сам постао члан редова армије Хезболаха, где сам провео око три године. Интензивно сам изучавао Куран, а деда ме је учио да ислам треба да се шири и међу несрећне и заблуделе хришћане. Неколико   година   касније   сам   се   запутио   у   Малезију   где   су   ме   ухватили   са фалсификованим пасошима.  Ухапсили  су ме  и  у затвору  сам почео да проповедам Куран. Свима сам говорио да је потребно да се повинују Алаху. Свакодневно сам проповедао и, наравно, молио се пет пута на дан. Шиити се, иначе, моле три пута дневно, али мени је то било мало, хтео сам да што више времена проводим са Богом. Зато сам се молио по пет пута, а понекад чак и више. Сваког дана сам читао Куран, а када бих га прочитао до краја, одмах би почињао   испочетка.   Једне   вечери   сам   размишљао   о   пар   стихова  из  Курана.   Тамо   су   се понављали изрази које нисам разумео. Зато сам се помолио Богу и затражио од Њега и Свето писмо. Касније, кроз неколико дана, прилази ми један човек из другог затворског крила и даје ми књигу са речима: ʹОво је оно што си тражиоʹ. Он је био Индијац, колико се сећам. Делим са вама своје искуство зато да би народ чуо о живом Богу. Ја не очекујем да ће неко да постане хришћанин захваљујући мом сведочанству. Бог се открива онима који Га траже. Али ипак, Он воли цео свет. Када би ми тада поставили питање: може ли човек да постане Бог, одговорио бих:  ʹНаравно да не! Ниједан човек не може постати Богʹ.  Али Бог  може постати човек. Осим тога, ја, бивши муслиман, желим свима да кажем: тражите и даћевам   се.   Тражите   од  свег   срца   и   Он   ће   вам   дати.   Ја   сам   добио   оно   што   сам   тражио   и  захваљујем Му се на томе. Једном сам размишљао о Курану и одједном осетио да је некаква сила испунила собу. Обузео ме је страх, а ја сам пробао да га одагнам на начин који сам знао из ислама  ʹИменом Алаха наређујем ти да одешʹ. Али ништа није помагало.  Пао сам у потпуно очајање и почео да осећам да ме та сила дави и убија. Осетио сам да ћу умрети у тој ћелији. И тада сам завикао:  ʹБоже, помози ми!ʹ. Одмах сам зачуо глас који ми је рекао:  ʹПризови име Исусаʹ. Остао сам без даха. Ако човеку који се дави баце конопац он   неће питати које је боје тај конопац, него ће се одмах ухватити за њега. Тако сам учинио и ја.  ʹИсусе, ако си истинит,покажи ми сеʹ, – рекао сам. И до сада не могу да схватим зашто тада нисам рекао  ʹИсусе, помози  миʹ. Нисам ни стигао да завршим реченицу када је зла сила нестала и све било као ипре.

“ Арфин   Џавид   наставља   своју   чудесну   причу   детаљно   описујући   шта   се   са   њим  дешавало у малезијском затвору. „Тај догађај није довео до мог преласка у хришћанство, већ је изазвао недоумицу: зашто је Исус помогао мени, муслиману? Ја сам радио све што сам  могао, трудио се свим силама да посветим свој живот Алаху и да постанем мученик. Знате,то је као да ходате по минском пољу. Власти Ирана веома цене људе који су чланови разних полувојних организација и који су спремни да се жртвују због Курана. Ја сам чак учествовао  у егзекуцијама вешањем; радио сам све што сам могао против ʹневерникаʹ и све што сам знао да   бих   проповедао   Алаха   другима.   Осећао   сам,   ипак,   да   нешто   радим   погрешно   иако истинитост   ислама   нисам   доводио   у   сумњу.  Веровао   сам   у   Алаха,   али   нисам   могао   да  схватим шта то радим погрешно. То ме је смућивало. После ове Божје посете стално сам себи  постављао питање: зашто је Исус помогао мени, муслиману? Зашто је Исус дошао да ми помогне ако сам веровао у Мухамеда, последњег пророка? У таквим размишљањима провеосам око две недеље и на крају сам се скроз изгубио у тим питањима и недоумицама. Рекао сам себи да ћу да почнем да се молим и да постим и да тражим од Бога да мипокаже пут. Молећи се и постећи свим срцем сам вапио Богу: ʹШта желиш да урадим? Којим путем треба да идем?ʹ Две недеље седео сам на једном истом месту, молио се и постио. За све то  време  сам   до  касно   остајао   будан  и   питао   Бога  изнова  и  изнова.   У  једном  тренутку изиритиран рекао сам  себи: ʹПрекини! Шта радиш? Нема шансе да сазнаш шта Он то жели? ʹУжасавао сам се од помисли да сам цео свој живот узалуд потрошио трудећи се да угодим Алаху који ме је сада довео до стања збуњености: Бог у кога сам веровао сада ме збуњује!

Одједном сам осетио да је божанска сила испунила моју ћелију. Највећи грех у исламу  који   може  да  се  учини,  а   да  се  не   прашта,   је   сумња  у свог   Бога  и   сумња  у   исправност проповеди његовог пророка. А то сам ја учинио. Ислам учи  да се  Алах никада не јавља човеку. У складу са   оним у шта сам тада веровао Бог је требао да ме уништи. И ја сам заплакао јер нисам хтео да умрем. Знао сам да немам никакву наду. Бацио сам се у угао своје ћелије, обухватио рукама главу и завикао: ʹБоже, опрости ми!ʹ Плакао сам и одједном осетио да ме је Он дотакао по рамену и рекао: ʹОпраштам тиʹ. У том тренутку и физички сам осетио да ми је Он опростио. Питао сам Га ко је Он, на шта ми је рекао:  ʹЈа сам Пут, Истина и Животʹ. Нисам имао појма шта значе те речи и Ко је био тај Бог. ʹКако се зовеш?ʹ –  питаосам.  ʹИсус Христос, истинити Богʹ, – одговорио је. Када сам чуо те речи пао сам на под и  почео да плачем.

“Афшин завршава: „Прошло је осамнаест година а ја и дан данас не могу да заборавим Његову љубав и милосрђе који су тога дана били преусдни за мој живот. Осетио сам тада да ми је опростио. Још увек се осећам превареним зато што онај у кога сам до тада веровао није био Бог. Раније су ми говорили: ʹУбијај у име Алахаʹ. А онај Бог Кога сам тада срео волео ме је таквог какав јесам. Истинити Бог је праштање и љубав. Тако сам постао хришћанин.“ 

преузето са: http://www.pravoslavie.ru

Са руског превео Василије Стоиљковић

Афшин ЏавидБио сам борац Хезболаха а сада сам хришћанинМогао је да остане веран муслиман, али није. Могао је да настави традицију својихпредака и да постане учитељ Курана, али није га проповедао. Могао је да буде члан исламскеорганизације Хезболах и да прогони невернике, али то није чинио.Животна прича Иранца Афшина Џавида је живо сведочанство вере, веома важно заоне који размишљају о разлици између ислама и хришћанства.Афшин Џавид се родио 1972. године у граду Абадан на југу Ирана, у близини границе саИраком. Био је шиитски муслиман. У седамнаестој години нашао се у Малезији где је биоухапшен за чување фалсификованих пасоша. Од тада почиње невероватна прича његовогобраћења у хришћанство. Та духовна борба који је трајала две године, по речима самогАфшина Џавида, подсећа на сапуницу са фантастичном садржајем, али само са једномразликом – то се дешавало у стварном животу.„Родио сам се у граду који се налази на југу Ирана и зове се Абадан, у породицишиитских муслимана. Мој деда је био старешина муслиманске општине. Имао једеветнаесторо деце и сада 84 унука. Ја сам по логици ствари требао да изаберем тај исти пути да духовну породичну традицију предам својим потомцима. Међутим, живот ме није повеотим путем. Све је почело да бива другачије тако што сам доживео неколико несрећа у којимасам требао да неизоставно умрем. Али сваки пут када ми је претила опасност, испред мене бисе стварао лик мени непознатог човека. Он је био прави и изгледао потпуно реално, зато се инисам снебивао да о њему отворено причам пред другима. Мој деда је сматрао да је то знак,да су то били духови који су се бринули о мени и чували ме. Из тог разлога почео је да медржи поред себе, трудећи се да ми преда сва своја знања о исламу. Касније сам постао чланредова армије Хезболаха, где сам провео око три године. Интензивно сам изучавао Куран, адеда ме је учио да ислам треба да се шири и међу несрећне и заблуделе хришћане.Неколико година касније сам се запутио у Малезију где су ме ухватили сафалсификованим пасошима. Ухапсили су ме и у затвору сам почео да проповедам Куран.Свима сам говорио да је потребно да се повинују Алаху. Свакодневно сам проповедао и,наравно, молио се пет пута на дан. Шиити се, иначе, моле три пута дневно, али мени је тобило мало, хтео сам да што више времена проводим са Богом. Зато сам се молио по пет пута,а понекад чак и више. Сваког дана сам читао Куран, а када бих га прочитао до краја, одмах бипочињао испочетка. Једне вечери сам размишљао о пар стихова из Курана. Тамо су сепонављали изрази које нисам разумео. Зато сам се помолио Богу и затражио од Њега и Светописмо. Касније, кроз неколико дана, прилази ми један човек из другог затворског крила и дајеми књигу са речима: ʹОво је оно што си тражиоʹ. Он је био Индијац, колико се сећам. Делим са вама своје искуство зато да би народ чуо о живом Богу. Ја не очекујем да ћенеко да постане хришћанин захваљујући мом сведочанству. Бог се открива онима који Гатраже. Али ипак, Он воли цео свет. Када би ми тада поставили питање: може ли човек дапостане Бог, одговорио бих: ʹНаравно да не! Ниједан човек не може постати Богʹ. Али Богможе постати човек. Осим тога, ја, бивши муслиман, желим свима да кажем: тражите и даћевам се. Тражите од свег срца и Он ће вам дати. Ја сам добио оно што сам тражио изахваљујем Му се на томе.Једном сам размишљао о Курану и одједном осетио да је некаква сила испунила собу.Обузео ме је страх а ја сам пробао да га одагнам на начин који сам знао из ислама ʹИменомАлаха наређујем ти да одешʹ. Али ништа није помагало. Пао сам у потпуно очајање и почеода осећам да ме та сила дави и убија. Осетио сам да ћу умрети у тој ћелији. И тада самзавикао: ʹБоже, помози ми!ʹ. Одмах сам зачуо глас који ми је рекао: ʹПризови име Исусаʹ.Остао сам без даха. Ако човеку који се дави баце конопац он неће питати које је боје тајконопац, него ће се одмах ухватити за њега. Тако сам учинио и ја. ʹИсусе, ако си истинит,покажи ми сеʹ, – рекао сам. И до сада не могу да схватим зашто тада нисам рекао ʹИсусе,
помози миʹ. Нисам ни стигао да завршим реченицу када је зла сила нестала и све било као ипре.“ Арфин Џавид наставља своју чудесну причу детаљно описујући шта се са њимдешавало у малезијском затвору. „Тај догађај није довео до мог преласка у хришћанство, већје изазвао недоумицу: зашто је Исус помогао мени, муслиману? Ја сам радио све што саммогао, трудио се свим силама да посветим свој живот Алаху и да постанем мученик. Знате,то је као да ходате по минском пољу. Власти Ирана веома цене људе који су чланови разнихполувојних организација и који су спремни да се жртвују због Курана. Ја сам чак учествоваоу егзекуцијама вешањем; радио сам све што сам могао против ʹневерникаʹ и све што сам знаода бих проповедао Алаха другима. Осећао сам, ипак, да нешто радим погрешно иакоистинитост ислама нисам доводио у сумњу. Веровао сам у Алаха, али нисам могао дасхватим шта то радим погрешно. То ме је смућивало. После ове Божје посете стално сам себипостављао питање: зашто је Исус помогао мени, муслиману? Зашто је Исус дошао да мипомогне ако сам веровао у Мухамеда, последњег пророка? У таквим размишљањима провеосам око две недеље и на крају сам се скроз изгубио у тим питањима и недоумицама.Рекао сам себи да ћу да почнем да се молим и да постим и да тражим од Бога да мипокаже пут. Молећи се и постећи свим срцем сам вапио Богу: ʹШта желиш да урадим? Којимпутем треба да идем?ʹ Две недеље седео сам на једном истом месту, молио се и постио. За свето време сам до касно остајао будан и питао Бога изнова и изнова. У једном тренуткуизиритиран рекао сам себи: ʹПрекини! Шта радиш? Нема шансе да сазнаш шта Он то жели?ʹУжасавао сам се од помисли да сам цео свој живот узалуд потрошио трудећи се да угодимАлаху који ме је сада довео до стања збуњености: Бог у кога сам веровао сада ме збуњује!Одједном сам осетио да је божанска сила испунила моју ћелију. Највећи грех у исламукоји може да се учини, а да се не прашта, је сумња у свог Бога и сумња у исправностпроповеди његовог пророка. А то сам ја учинио. Ислам учи да се Алах никада не јављачовеку. У складу са оним у шта сам тада веровао Бог је требао да ме уништи. И ја самзаплакао јер нисам хтео да умрем. Знао сам да немам никакву наду. Бацио сам се у угао својећелије, обухватио рукама главу и завикао: ʹБоже, опрости ми!ʹ Плакао сам и одједном осетиода ме је Он дотакао по рамену и рекао: ʹОпраштам тиʹ. У том тренутку и физички сам осетиода ми је Он опростио. Питао сам Га ко је Он, на шта ми је рекао: ʹЈа сам Пут, Истина иЖивотʹ. Нисам имао појма шта значе те речи и Ко је био тај Бог. ʹКако се зовеш?ʹ – питаосам. ʹИсус Христос, истинити Богʹ, – одговорио је. Када сам чуо те речи пао сам на под ипочео да плачем.“Афшин завршава: „Прошло је осамнаест година а ја и дан данас не могу да заборавимЊегову љубав и милосрђе који су тога дана били преусдни за мој живот. Осетио сам тада дами је опростио. Још увек се осећам превареним зато што онај у кога сам до тада веровао нијебио Бог. Раније су ми говорили: ʹУбијај у име Алахаʹ. А онај Бог Кога сам тада срео волео меје таквог какав јесам. Истинити Бог је праштање и љубав. Тако сам постао хришћанин.“ преузето са: http://www.pravoslavie.ru/89850.htmlса руског превео Василије Стоиљковић

gnjilanebogojavljenje2015

У раним јутарњим часовима, на Богојављење, у саборној цркви Св. Николе у Гњилану, Свету литургију је служио први парох гњилански - протојереј Зоран Ковачевић, уз саслужење протојереја Радивоја Живковића и ђакона Александра Марковића, уз присуство верника.
Након литургије, обављена је трократна  литија око цркве Св. Николе у Гњилану, после чега је обављено освећење водице и лицитирање за Часни Крст.
По устаљеној традицији у већини села Косовског поморавља, обичај је да се за Часни крст лицитира новцем. Ове године Часни Крст у цркви Св. Николе у Гњилану припао је Срђану Митровићу из Шилова, који је  излицитирао 100 000 динара.
У селу Коретиште, испред цркве Св. цара Константина и царице Јелене освећена је водица, а у надметању лицитирањем победио је Негован Живковић из Коретишта, који је излицитирао 60 000 динара.
У Шилову је такође након освећења водице обављена лицитација за Часни Крст.

veronauka

У години када српско друштво обележава петнаесту годишњицу откако је Влада Србије, у садејству са традиционалним Црквама и верским заједницама, вратила верску наставу у јавне школе, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је са запрепашћењем примио медијску „честитку” коју је грађанима наше државе (православнима, римокатолицима, муслиманима, протестантима и Јеврејима), упутио министар просвете, господин Срђан Вербић, износећи свој предлог да се верска настава укине у осам разреда основне и средње школе.

Oчигледно је да господин Вербић не узима у обзир основно значење речи министар – онај који служи народу – јер не мари за чињеницу да се 95% грађана Србије у слободној демократској процедури изјаснило као верници. Верска настава је, као важан део општег образовно-васпитног процеса, враћена управо онима од којих је насилно била одузета, а то су грађани Србије. Повратак верске наставе је означио и враћање људских права и грађанских слобода, прихватање обавезе државе да поштује међународне норме и конвенције које је ратификовала, раскид са идеолошким наслеђем комунизма у просвети, па, следствено, и у култури и уметности; једноставно: раскид са тоталитарном прошлошћу и враћање у породицу просвећених европских народа. Како изгледа, господин не мари ни за став већине својих колега министара, ни за мишљење првог министра, а ни за позитивне законе који регулишу ову област.

Господин Вербић, као и његови идеолошки претходници од пре петнаест година, истиче искључиво идеолошке разлоге и мотиве за укидање верске наставе и очигледно не припада већинској Србији, коју, заједно са верницима, чине још и атеисти и агностици који су раскинули са тоталитарним наслеђем.

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве сматра да би господин Вербић велику штету нанео и да је предложио укидање грађанског васпитања, јер се ученици који похађају наставу овог предмета уче примењивању хуманих вредности, људске солидарности и поштовању људских права и слобода. Веронаука и овај алтернативни предмет се разликују по терминологији, али су по садржају сродни и комплементарни.

Свети Архијерејски Синод одлучно одбија иницијативу министра Вербића за укидање верске наставе у осам разреда основне и средње школе и одговара му речима које је покојни премијер Ђинђић, пре петнаест година, упутио његовим идеолошким родитељима: „Господо, закаснили сте! Веронаука иде од септембра!“ После овога, тадашњи помоћници министра просвете, госпођа Србијанка Турајлић и господин Вигор Мајић, поступили су идеолошки доследно, али часно: поднели су оставке.

Дакле, и господин Вербић је закаснио. Грађани Србије се неће одрећи стечених људских права и слобода. После овог личног предлога, који је заправо отворени позив на идеолошку сегрегацију већине грађана Србије, можда би требало да се угледа на своје идеолошке родитеље. Притом не би био потпуни губитник јер би његово министровање остало упамћено бар по овој епизоди и бар за извесно време.

Из Канцеларије Светог Синода
Доставља: епископ бачки Иринеј,
портпарол Српске Православне Цркве

Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Вести