Вести

Вести (143)

Вести из парохије

недеља, 04 октобар 2015 10:00

Идеална парохија

crkvenazvonaХајде да замислимо идеалну парохију. Ако наша представа буде тачна, то не мора да значи да ћемо идеал оваплотити у својој стварности. Нећемо га оваплотити. Али ћемо своју делатност поредити с нормом и тако ћемо се приближавати норми и идеалу.
    
Тако, на пример, постоје еталони мера и вага. Кад нам мери парадајз продавачица тежину, а то значи и цену, ни из далека не наводи по апотекарским мерама. Она греши с тачке гледишта еталона. Али управо овај еталон нам омогућава да нешто уопште меримо и рачунамо. Исто тако се и столар, мерећи димензије будућег ормара, руководи еталоном метра и сантиметра, премда неизбежно греши у погледу тачности. Норма нам даје могућност поређења и поступног кретања уз смирену свест о томе да до потпуног подударања норме и чињенице неће доћи.

bogojavljenje gnjilane1Каква је онда идеална парохија? Као прво, евхаристична. Тајна Христовог Тела и Крви је за овакву парохију живо срце које куца. Све остало одавде добија импулс раста и кретања. Парохија је породица људи који се причешћују из једне Чаше – људи кроз чије вене тече иста крв захваљујући Причешћу.

Као друго, парохија треба да садржи представнике свих слојева и група који постоје у друштву. У њој треба хармонично да буду заступљени интелектуалци и прости људи, старци и омладина, породични и усамљени људи. Лоше је ако су у храму само људи старије генерације. То значи да у храму ништа није припремљено за омладину. Али није добро ни ако је у храму само омладина. То значи да су старци потиснути «због тога што нису потребни».

Добро је ако међу парохијанима има професора, глумаца и архитеката. Али није добро ако се парохија састоји само од интелектуалаца. У том случају је очигледно присутна опасност од илузије изабраности, и као последица тога, снобизма парохијана.

liturgija2

Старина треба да васкрсне и да оживи на наше очи. Богати и сиромашни поново треба да се окупе око једне Чаше. И то сразмерно заступљености у друштву: један богаташ на сто сиромашних и простодушних. Изобиље богаташа такође може да изазове сумњу:

Дакле, «ако дође у цркву вашу човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у рђавој хаљини, и погледате на оног у светлој хаљини, и кажете му: Ти седи овде лепо, а сиромаху кажете: Ти стани тамо, или седи овде ниже подножја мог; и не расудисте у себи, него бисте судије злих помисли?» (Јак. 2: 2–4).

Парохије треба да се друже. Парохијани треба да иду у друге парохије на празнике, треба с љубављу да опште с другим пастирима. Духовници не треба да спречавају ово општење због зависти или користољубивости. Стари су рекли: ако двоје чине једно исто, то није једно исто. Поред тога што су богослужбени чин и Тајне исти они се у свакој парохији обављају са својим особеностима. Такав је закон моћног утицаја личности на све чиме се бави. То што је устав исти не чини нас близанцима. И парохијани треба да виде ове разлике, да запажају како њихову добру, тако и лошу страну, «да се кушање вере ваше нађе много вредније од злата пропадвљивог, које се куша огњем» (1 Петр. 1: 7).

Ако је свештеник љубоморан на друге пастире због парохијана, ако сугерише мисли о изабраништву своје заједнице, ако критикује све остале, постоји ризик да се његова парохија претвори у секту, а сам пастир или у «гуруа» или у баналног гордељивца и завидљивца.

Сви остали облици активности, укључујући и друштвену, родиће се сами по себи. На свету нема људи без талената. И чим се људска душа огреје молитвом и Евхаристијом, устремиће се ка стваралачкој самореализацији. Један ће у порти храма посадити цвеће, друга ће узети да шије одежде, трећи ће приложити новац за ново звоно, четврти ће недеље почети да проводи покрај болесничке постеље. Некоме са стране може се учинити да је то плод организационог талента старешине. А то је заправо заједнички труд, заједничко дело, односно «литургија» која је постала могућа након што је човек постао заједничар у најважнијој Литургији – Причешћу. pricesce

Не могу да превалим преко језика: шта ће нам такве парохије? Потребне су нам као хлеб. Али могу да упитам: шта је заједничко овим хипотетички идеалним заједницама и мисионарењу? Одговор је једноставан. Овакве заједнице оправдавају Јеванђеље у очима света и пружају пример. Сви проблеми хришћанства се састоје у једој синтагми – «хришћани су лоши». Шта за мисију може бити боље од рушења рђавих стереотипа, од тога да ослободимо место за славу и благодат Божиу?

Може се рећи да је идеална парохија место и начин живота који омогућава откривање човекових најскривенијих талената, који човека чине оним што јесте. Јер, док не приђемо Христу ми себе не познајемо. Од свих могућих губитака који се могу замислити после губитка Раја најтежи је губитак самог себе. Долазећи код Васкрслог Господа поново – или чак по први пут – проналазимо себе. А кад се пронађемо, почињемо да живимо на заједничку корист онолико колико смо то у стању.

bdenje2Али пошто долазак код Христа није долазак једног код Једног, већ је и улазак у породицу – у Цркву, човеку је потребна средина за доживљај пуноће вере и за откривање себе у вери. Парохија је управо ова средина. Болесна парохија рађа болесне парохијане и здраве чини болеснима. Здрава парохија може да васкрсне људе из гробова очајања и бесмислености и да Јеванђеље од Књиге која се чита претвори у оваплоћену чињеницу.

Мисли поводом идеалне парохије могу се и развијати и наставити. Само једно не треба да заборавимо: Апсолутна Истина није у нашем џепу, тек смо на путу ка њој. А еталон нам, као што је већ речено, помаже да решимо конкретне задатке, али се веома – веома ретко оваплоћује у живот.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић

недеља, 27 септембар 2015 19:50

Крстовдан у Шилову

krstovdan1На празник Воздвижења Часнога Крста - Крстовдан, Свету литургију служио је протојереј Зоран Ковачевић у храму св. апостола и јеванђелиста Марка у Шилову.

Српска православна црква слави Крстовдан, успомену на дан када је царица Јелена, мајка цара Константина (280-337), обилазећи Свету земљу, у рушевинама Венериног храма пронашла Часни крст на коме је распет Исус Христос.

Празник је установљен годину дана после Првог васељенског сабора у Никеји, одржаног 326. године, у време цара Константина, који је Миланским едиктом 313. године , признао хришћанство као званичну вероисповест.

 

savajanjicЈедини начин да нађемо своју аутетничну личност јесте у Цркви. Наравно, у Цркви се суочавамо са многим несавршенствима појединих хришћана, али Црква као заједница са својом философијом живота управо даје наду да себе остваримо као потпуну личност. Усудио бих се рећи да када би хипотетички претпоставили да све оно што наша Црква учи није истинито и да не постоји, ипак би хришћанско учење било и остало као најлепша идеја за коју вреди живети и борити се. У нашем хришћанском животу важно је почети да активно учествујемо у литургијском животу Цркве.

Пост и молитва два су крила којима се уздижемо изнад биолошког начина постојања и којим долазимо до еклисијалног (црквеног) односно евхаристијског начина постојања, као аутентичног начина постојања за које нас је Бог и створио. Пост је подвиг којим се одвајамо од биолошке ипостаси и улазимо у простор истинске слободе. Пост је зато много више него уздржање од појединих јестива. То је дисциплина живота и дубока свест шта су аутентичне вредности, а шта лажне и пролазне. Пост је удаљавање од сваког зла, од мржње, љубоморе, зависти, амбиције, похлепе и свих оних страсти, које су ништа друго до деформиасане енергије, дејства, наше природе, које нас воде у вечну смрт. Молитва је језик будућег века, то је аутентични начин комуникације који надилази наш језик и речи и у својој начистијој форми представља ону најприродније дејство човековог бића којом комуницирамо са Богом и другима. Веома је важно да сви заједно и епископи и свештеници и верни народ радимо на томе да наше парохије не функционишу само недељом и празником, када се окупимо у цркви, већ да то постану наше истинске породице. Зар икакво биолошко сродство може бити јаче од оног сродства којег имамо у Телу и Крви Христовој којима се причешћујемо и потврђујемо да смо један род, једна жива заједница, једно Тело Христово. Људи у одсуству литургијске и евхаристијске свести траже разне начине како да се повежу, организују се у разна удружења, клубове, лутају по интернету тражећи оне сличног интересовања. Ми хришћани имамо своје парохије и добро организована парохија и те како даје смисао постојања и живота сваком њеном члану јер не живимо више сами, већ као целина и заједница. Наравно, казаћете да је све то теорија и да је стварност другачија. Нажалост, великим делом сте у праву. Али то није разлог да седимо скрштених руку и да чекамо свештеника да нас организује. Ако у некој парохији има верника који желе активније да се повежу и заједнички раде, то ће засигурно обавезати и свештеника да се и он више подтруди и да своје парохијске дужности не види само у недељној литургији и требама. Морамо да схватимо да смо у Цркви сви одговорни за све. Свештеник и изнад свега Епископ литургијски воде црквени живот и имају посебну одоворност, али и сами верници су одговорни како се организује њихов живот у Цркви. Зашто, на пример, група верника не би тражила од свог свештеника да након недељне или празничне литургије организују разне акције: помоћ болесним и немоћним члановима парохије, посећивање болесних у болницама, организовање помоћи за оне који су у тешком имовинском стању, свакодневна окупљања, предавања, дискусије о Св. Писму, заједничке породичне излете у природу и друго. Ако световни клубови и организације могу да функционишу на сличан начин, зашто не могу наше парохије? Зато, главу горе и потрудимо се да нађемо људе сличног настројења и да одемо код нашег свештеника који ће засигурно и сам бити охрабрен овим идејама. Многи свештеници сами не осећају довољно мотивације да нешто предузму јер виде апатију међу својим верницима. Ако се, међутим, суоче са чврстом иницијативом верника засигурно неће моћи остати индиферентни. Једни друге морамо да подстичемо јер време пролази! Архимандрит Сава Јањић

Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Вести