Вести

Вести (160)

Вести из парохије

субота, 26 март 2016 16:11

Имамо ли културу поста?

Православна Црква брижљиво чува традицију постова. Ради поређења, римокатолици, чак и они прилично конзервативни, практично су се одавно опростили са црквеним постовима. Дан-два у години – то је све што је остало од Ускршњег и Божићног поста за обичне вернике. Наравно, поједини католички монаси и мирјани могу да држе цео адвент, односно Ускршњи пост, међутим то данас изгледа егзотично, има облик необавезне духовне вежбе за стицање изуетних заслуга.
У православном храму је све то и данас другачије: цела парохија код нас уочи почетка поста се последњи пут омрси, онда читамо нарочите молитве, тражимо један од другога опроштај... А онда се на Ускрс цела парохија радује Христовом Васкрсењу, када се опет враћамо на мрсну храну. То се још држи код нас, Хвала Богу.
Али култура поста је негде ипак нестала или, да блаже формулишем, није на потребном нивоу, некако се слабо осећа. Свети Оци су имали високу културу поста. А у чему се она састојала?
Пост је изузетан “духовни инструмент”. Такав инструмент треба да вешто користимо. Одмах нико не уме. Постепено се овладава њиме, као што у детињству учимо да користимо кашику, виљушку и нож. Ето то је култура. Као што постоји култура понашања за столом, постоји и култура понашања уочи Ускрса и Божића, а то је –  пост.

vaskrsnjipostГозбеној ускршњој радости празника претходи светла покајничка туга поста.
За празник се треба припремати; ако нема припреме нема ни дугоочекиваног празновања. Ако се празник не чека ако се душа не чисти покајањем пре него што се приђе Богу, онда и празник неће бити празник већ само један од догађаја у календару.
Култура поста Светих Отаца је осим покајања претпостављала и пружање љубави ближњима. Пример тога би било да онај новац који за време поста уштедимо на куповини намирница потрошимо на оне који немају. Чак и ако не успемо да нешто уштедимо, с обзиром на то да данас посна храна и није ко зна колико јефтинија од мрсне, у сваком случају се за време поста можемо сетити наших ближњих, да се у складу са могућностима одрекнемо нечега и помогнемо њима. То је такође додир са светоотачком културом поста. Има се у виду не само она љубав коју можемо пружити у материјалном виду, преко новца или ствари, већ и љубав изражена кроз саосећање са човеком, посету заборављеном рођаку, стрпљиво слушање туђих брига и проблема, додатну молитву и за оног ко нам није ближњи. Свети Оци су волели пост, али би га понекад укинули, ако је требала да се покаже љубав. Они су имали разумну меру поста: некад су га појачавали, а некад ублажавали.


Ево једне приче из живота древних египатских монаха.
Једном су авва Силуан и његов ученик Захарија дошли у један манастир где су их умолили да поједу мало пре пута. Када су изашли из манастира ученик виде воду на путу и хтеде да пије. Старац му рече: “Захарија, сада је пост!” “Али зар нисмо сад јели, оче?”, зачуди се ученик. “Јесмо, али то је било дело љубави,  – рече старац –  а сада, сине мој, морамо да наставимо да држимо свој пост.”
Циљ било којих духовних вежби, међу којима и поста, је умножење љубави према Богу и људима. Ето због чега је авва Силуан “ублажио пост”, односно пре пута узео храну коју су му понудили гостпримљиви домаћини. И чим су се околности промениле он је вратио строги пост, уздржавање од воде, које је у пустињским условима сурови подвиг.  

 

Култура поста у Сиропусну недељу и Четрдесетницу
Читав спектар појачавања и разрешавања поста можемо испратити на пасхалном циклусу. Припремајући се за  Ускршњи пост пролазимо кроз седмодневно разрешење поста. То је такозвана трапава седмица када се могу јести месо и млеко и у среду и петак. После Недеље о блудном сину пост се поново појачава када су среда и петак време уобичајеног уздржања. За време Сиропусне недеље припреме за пост се још више појачава, иако би ово би некоме могло да звучи чудно, с обзиром да се ово време везује за припрему разних ђаконија: јесте да се цела недеља не пости, али се месо тада не једе.
Светоотачка култура поста нам открива специфичност Сиропусне недеље: то је ипак време постепеног улажења и појачавања поста. А о претеривању у припреми и једењу хране нећемо ни говорити. Претеривања су увек неумесна, нарочито у припреми за пост. Када смо у Сиропусној недељи неумерени као да једном руком градимо, а другом рушимо. Ови дани се обавезни одражавају на прве дане поста. И ако за време Сиропусне недеље успемо да се уздржимо за столом, онда пост почиње сасвим другачије.  
Црквени календари који се позивају на каноне указују да строга манстирска традиција предвиђа у прва два дана уздржање од хране и пића, то је апсолутни пост. Други календари разликују различите степене поста: јачи пост “као у манстиру” и слабији, пост за почетнике, оне који први пут посте.
Црквени људи знају да духовници могу да благослове и другачије облике поста, рецимо за болеснике, код којих ће списак намирница које могу да једу да се разликује у зависности од врсте и стања болести.
Све ово и много друго представља културу поста, оно што су наши Оци употребљавали на корист – за покајничко очишћење душе, радост срца, одухотворење тела и оздрављења живота у свим његови аспектима.


преузето са www.pravmir.ru
превео са руског Василије Стоиљковић

liturgija predjeosvecenih darova

У дане Великог поста, периоду када су и храмовне молитве и службе усрдније, чешће и дуже, односно када је цео молитвени поредак у специјалном режиму, служи се и Литургија Пређеосвећених Дарова. Ова служба је уствари вечерња служба са елементима Литургије. Циљ њеног установљења састоји се у томе да се верни не лише могућности причешћа Телом и Крвљу Христовом у обичне дане Великог поста, када се по Типику потпуна Литургија не служи. Наиме на претходној литургији Светог Јована или Василија даровисе освећују, да би се на овој служби верни само причестили њима.

1У току поста ова служба се упражњава средом и петком.
Литургија Пређеосвећених Дарова води порекло из првих времена хришћанства, али се претпоставља да је њену коначну редакцију дао свети Григорије Велики, папа Римски, звани Двојеслов, који је живео у шестом веку.
У гњиланском намесништву редовна је пракса служења ове службе. Целокупно свештенство намесништвасе заједно са верним народом сабира у храмове, сваког наредног пута у различитом,како би сви верници и храмови били обухваћени њоме. У петак, 18. марта, Литургија Пређеосвећених Дарова је служена у саборном храму Светог Николаја чудотворца у Гњилану. Служио је протојереј Аранђел Денић парох кормињански уз саслужење ђакона Александра Марковића. Већина присутних верника се причестило, претходно се исповедавши.
Следећа литургија ће се служити у Великом Ропотову 23. марта.

3

hriscanstvo-i-islam

Могао је да остане веран муслиман, али није. Могао је да настави традицију својих предака и да постане учитељ Курана, али није га проповедао. Могао је да буде члан исламске организације Хезболах и да прогони невернике, али то није чинио. Животна прича Иранца Афшина Џавида је живо сведочанство вере, веома важно за оне који размишљају о разлици између ислама и хришћанства.

Афшин Џавид се родио 1972. године у граду Абадан на југу Ирана, у близини границе са Ираком. Био је шиитски муслиман. У седамнаестој години нашао се у Малезији где је био ухапшен за  чување  фалсификованих пасоша.  Од тада  почиње невероватна  прича  његовог обраћења  у  хришћанство.  Та  духовна   борба  који  је  трајала  две  године,  по   речима  самог Афшина  Џавида,   подсећа  на  сапуницу  са   фантастичним  садржајем,   али  само   са   једном разликом – то се дешавало у стварном животу.

„Родио сам се у граду који се  налази на југу Ирана и зове се Абадан, у породици  шиитских   муслимана.   Мој   деда   је   био   старешина   муслиманске   општине.   Имао   је деветнаесторо деце и сада 84 унука. Ја сам по логици ствари требао да изаберем тај исти пут и да духовну породичну традицију  предам својим потомцима. Међутим, живот ме није повео  тим путем. Све је почело да бива другачије тако што сам доживео неколико несрећа у којима сам требао да неизоставно умрем. Али сваки пут када ми је претила опасност, испред мене би се стварао лик мени непознатог човека. Он је био прави и изгледао потпуно реално, зато се и нисам снебивао да о њему отворено причам пред другима. Мој деда је сматрао да је то знак, да су то били духови који су се бринули о мени и чували ме. Из тог разлога почео је да ме држи поред себе, трудећи се да ми преда сва своја знања о исламу. Касније сам постао члан редова армије Хезболаха, где сам провео око три године. Интензивно сам изучавао Куран, а деда ме је учио да ислам треба да се шири и међу несрећне и заблуделе хришћане. Неколико   година   касније   сам   се   запутио   у   Малезију   где   су   ме   ухватили   са фалсификованим пасошима.  Ухапсили  су ме  и  у затвору  сам почео да проповедам Куран. Свима сам говорио да је потребно да се повинују Алаху. Свакодневно сам проповедао и, наравно, молио се пет пута на дан. Шиити се, иначе, моле три пута дневно, али мени је то било мало, хтео сам да што више времена проводим са Богом. Зато сам се молио по пет пута, а понекад чак и више. Сваког дана сам читао Куран, а када бих га прочитао до краја, одмах би почињао   испочетка.   Једне   вечери   сам   размишљао   о   пар   стихова  из  Курана.   Тамо   су   се понављали изрази које нисам разумео. Зато сам се помолио Богу и затражио од Њега и Свето писмо. Касније, кроз неколико дана, прилази ми један човек из другог затворског крила и даје ми књигу са речима: ʹОво је оно што си тражиоʹ. Он је био Индијац, колико се сећам. Делим са вама своје искуство зато да би народ чуо о живом Богу. Ја не очекујем да ће неко да постане хришћанин захваљујући мом сведочанству. Бог се открива онима који Га траже. Али ипак, Он воли цео свет. Када би ми тада поставили питање: може ли човек да постане Бог, одговорио бих:  ʹНаравно да не! Ниједан човек не може постати Богʹ.  Али Бог  може постати човек. Осим тога, ја, бивши муслиман, желим свима да кажем: тражите и даћевам   се.   Тражите   од  свег   срца   и   Он   ће   вам   дати.   Ја   сам   добио   оно   што   сам   тражио   и  захваљујем Му се на томе. Једном сам размишљао о Курану и одједном осетио да је некаква сила испунила собу. Обузео ме је страх, а ја сам пробао да га одагнам на начин који сам знао из ислама  ʹИменом Алаха наређујем ти да одешʹ. Али ништа није помагало.  Пао сам у потпуно очајање и почео да осећам да ме та сила дави и убија. Осетио сам да ћу умрети у тој ћелији. И тада сам завикао:  ʹБоже, помози ми!ʹ. Одмах сам зачуо глас који ми је рекао:  ʹПризови име Исусаʹ. Остао сам без даха. Ако човеку који се дави баце конопац он   неће питати које је боје тај конопац, него ће се одмах ухватити за њега. Тако сам учинио и ја.  ʹИсусе, ако си истинит,покажи ми сеʹ, – рекао сам. И до сада не могу да схватим зашто тада нисам рекао  ʹИсусе, помози  миʹ. Нисам ни стигао да завршим реченицу када је зла сила нестала и све било као ипре.

“ Арфин   Џавид   наставља   своју   чудесну   причу   детаљно   описујући   шта   се   са   њим  дешавало у малезијском затвору. „Тај догађај није довео до мог преласка у хришћанство, већ је изазвао недоумицу: зашто је Исус помогао мени, муслиману? Ја сам радио све што сам  могао, трудио се свим силама да посветим свој живот Алаху и да постанем мученик. Знате,то је као да ходате по минском пољу. Власти Ирана веома цене људе који су чланови разних полувојних организација и који су спремни да се жртвују због Курана. Ја сам чак учествовао  у егзекуцијама вешањем; радио сам све што сам могао против ʹневерникаʹ и све што сам знао да   бих   проповедао   Алаха   другима.   Осећао   сам,   ипак,   да   нешто   радим   погрешно   иако истинитост   ислама   нисам   доводио   у   сумњу.  Веровао   сам   у   Алаха,   али   нисам   могао   да  схватим шта то радим погрешно. То ме је смућивало. После ове Божје посете стално сам себи  постављао питање: зашто је Исус помогао мени, муслиману? Зашто је Исус дошао да ми помогне ако сам веровао у Мухамеда, последњег пророка? У таквим размишљањима провеосам око две недеље и на крају сам се скроз изгубио у тим питањима и недоумицама. Рекао сам себи да ћу да почнем да се молим и да постим и да тражим од Бога да мипокаже пут. Молећи се и постећи свим срцем сам вапио Богу: ʹШта желиш да урадим? Којим путем треба да идем?ʹ Две недеље седео сам на једном истом месту, молио се и постио. За све то  време  сам   до  касно   остајао   будан  и   питао   Бога  изнова  и  изнова.   У  једном  тренутку изиритиран рекао сам  себи: ʹПрекини! Шта радиш? Нема шансе да сазнаш шта Он то жели? ʹУжасавао сам се од помисли да сам цео свој живот узалуд потрошио трудећи се да угодим Алаху који ме је сада довео до стања збуњености: Бог у кога сам веровао сада ме збуњује!

Одједном сам осетио да је божанска сила испунила моју ћелију. Највећи грех у исламу  који   може  да  се  учини,  а   да  се  не   прашта,   је   сумња  у свог   Бога  и   сумња  у   исправност проповеди његовог пророка. А то сам ја учинио. Ислам учи  да се  Алах никада не јавља човеку. У складу са   оним у шта сам тада веровао Бог је требао да ме уништи. И ја сам заплакао јер нисам хтео да умрем. Знао сам да немам никакву наду. Бацио сам се у угао своје ћелије, обухватио рукама главу и завикао: ʹБоже, опрости ми!ʹ Плакао сам и одједном осетио да ме је Он дотакао по рамену и рекао: ʹОпраштам тиʹ. У том тренутку и физички сам осетио да ми је Он опростио. Питао сам Га ко је Он, на шта ми је рекао:  ʹЈа сам Пут, Истина и Животʹ. Нисам имао појма шта значе те речи и Ко је био тај Бог. ʹКако се зовеш?ʹ –  питаосам.  ʹИсус Христос, истинити Богʹ, – одговорио је. Када сам чуо те речи пао сам на под и  почео да плачем.

“Афшин завршава: „Прошло је осамнаест година а ја и дан данас не могу да заборавим Његову љубав и милосрђе који су тога дана били преусдни за мој живот. Осетио сам тада да ми је опростио. Још увек се осећам превареним зато што онај у кога сам до тада веровао није био Бог. Раније су ми говорили: ʹУбијај у име Алахаʹ. А онај Бог Кога сам тада срео волео ме је таквог какав јесам. Истинити Бог је праштање и љубав. Тако сам постао хришћанин.“ 

преузето са: http://www.pravoslavie.ru

Са руског превео Василије Стоиљковић

Афшин ЏавидБио сам борац Хезболаха а сада сам хришћанинМогао је да остане веран муслиман, али није. Могао је да настави традицију својихпредака и да постане учитељ Курана, али није га проповедао. Могао је да буде члан исламскеорганизације Хезболах и да прогони невернике, али то није чинио.Животна прича Иранца Афшина Џавида је живо сведочанство вере, веома важно заоне који размишљају о разлици између ислама и хришћанства.Афшин Џавид се родио 1972. године у граду Абадан на југу Ирана, у близини границе саИраком. Био је шиитски муслиман. У седамнаестој години нашао се у Малезији где је биоухапшен за чување фалсификованих пасоша. Од тада почиње невероватна прича његовогобраћења у хришћанство. Та духовна борба који је трајала две године, по речима самогАфшина Џавида, подсећа на сапуницу са фантастичном садржајем, али само са једномразликом – то се дешавало у стварном животу.„Родио сам се у граду који се налази на југу Ирана и зове се Абадан, у породицишиитских муслимана. Мој деда је био старешина муслиманске општине. Имао једеветнаесторо деце и сада 84 унука. Ја сам по логици ствари требао да изаберем тај исти пути да духовну породичну традицију предам својим потомцима. Међутим, живот ме није повеотим путем. Све је почело да бива другачије тако што сам доживео неколико несрећа у којимасам требао да неизоставно умрем. Али сваки пут када ми је претила опасност, испред мене бисе стварао лик мени непознатог човека. Он је био прави и изгледао потпуно реално, зато се инисам снебивао да о њему отворено причам пред другима. Мој деда је сматрао да је то знак,да су то били духови који су се бринули о мени и чували ме. Из тог разлога почео је да медржи поред себе, трудећи се да ми преда сва своја знања о исламу. Касније сам постао чланредова армије Хезболаха, где сам провео око три године. Интензивно сам изучавао Куран, адеда ме је учио да ислам треба да се шири и међу несрећне и заблуделе хришћане.Неколико година касније сам се запутио у Малезију где су ме ухватили сафалсификованим пасошима. Ухапсили су ме и у затвору сам почео да проповедам Куран.Свима сам говорио да је потребно да се повинују Алаху. Свакодневно сам проповедао и,наравно, молио се пет пута на дан. Шиити се, иначе, моле три пута дневно, али мени је тобило мало, хтео сам да што више времена проводим са Богом. Зато сам се молио по пет пута,а понекад чак и више. Сваког дана сам читао Куран, а када бих га прочитао до краја, одмах бипочињао испочетка. Једне вечери сам размишљао о пар стихова из Курана. Тамо су сепонављали изрази које нисам разумео. Зато сам се помолио Богу и затражио од Њега и Светописмо. Касније, кроз неколико дана, прилази ми један човек из другог затворског крила и дајеми књигу са речима: ʹОво је оно што си тражиоʹ. Он је био Индијац, колико се сећам. Делим са вама своје искуство зато да би народ чуо о живом Богу. Ја не очекујем да ћенеко да постане хришћанин захваљујући мом сведочанству. Бог се открива онима који Гатраже. Али ипак, Он воли цео свет. Када би ми тада поставили питање: може ли човек дапостане Бог, одговорио бих: ʹНаравно да не! Ниједан човек не може постати Богʹ. Али Богможе постати човек. Осим тога, ја, бивши муслиман, желим свима да кажем: тражите и даћевам се. Тражите од свег срца и Он ће вам дати. Ја сам добио оно што сам тражио изахваљујем Му се на томе.Једном сам размишљао о Курану и одједном осетио да је некаква сила испунила собу.Обузео ме је страх а ја сам пробао да га одагнам на начин који сам знао из ислама ʹИменомАлаха наређујем ти да одешʹ. Али ништа није помагало. Пао сам у потпуно очајање и почеода осећам да ме та сила дави и убија. Осетио сам да ћу умрети у тој ћелији. И тада самзавикао: ʹБоже, помози ми!ʹ. Одмах сам зачуо глас који ми је рекао: ʹПризови име Исусаʹ.Остао сам без даха. Ако човеку који се дави баце конопац он неће питати које је боје тајконопац, него ће се одмах ухватити за њега. Тако сам учинио и ја. ʹИсусе, ако си истинит,покажи ми сеʹ, – рекао сам. И до сада не могу да схватим зашто тада нисам рекао ʹИсусе,
помози миʹ. Нисам ни стигао да завршим реченицу када је зла сила нестала и све било као ипре.“ Арфин Џавид наставља своју чудесну причу детаљно описујући шта се са њимдешавало у малезијском затвору. „Тај догађај није довео до мог преласка у хришћанство, већје изазвао недоумицу: зашто је Исус помогао мени, муслиману? Ја сам радио све што саммогао, трудио се свим силама да посветим свој живот Алаху и да постанем мученик. Знате,то је као да ходате по минском пољу. Власти Ирана веома цене људе који су чланови разнихполувојних организација и који су спремни да се жртвују због Курана. Ја сам чак учествоваоу егзекуцијама вешањем; радио сам све што сам могао против ʹневерникаʹ и све што сам знаода бих проповедао Алаха другима. Осећао сам, ипак, да нешто радим погрешно иакоистинитост ислама нисам доводио у сумњу. Веровао сам у Алаха, али нисам могао дасхватим шта то радим погрешно. То ме је смућивало. После ове Божје посете стално сам себипостављао питање: зашто је Исус помогао мени, муслиману? Зашто је Исус дошао да мипомогне ако сам веровао у Мухамеда, последњег пророка? У таквим размишљањима провеосам око две недеље и на крају сам се скроз изгубио у тим питањима и недоумицама.Рекао сам себи да ћу да почнем да се молим и да постим и да тражим од Бога да мипокаже пут. Молећи се и постећи свим срцем сам вапио Богу: ʹШта желиш да урадим? Којимпутем треба да идем?ʹ Две недеље седео сам на једном истом месту, молио се и постио. За свето време сам до касно остајао будан и питао Бога изнова и изнова. У једном тренуткуизиритиран рекао сам себи: ʹПрекини! Шта радиш? Нема шансе да сазнаш шта Он то жели?ʹУжасавао сам се од помисли да сам цео свој живот узалуд потрошио трудећи се да угодимАлаху који ме је сада довео до стања збуњености: Бог у кога сам веровао сада ме збуњује!Одједном сам осетио да је божанска сила испунила моју ћелију. Највећи грех у исламукоји може да се учини, а да се не прашта, је сумња у свог Бога и сумња у исправностпроповеди његовог пророка. А то сам ја учинио. Ислам учи да се Алах никада не јављачовеку. У складу са оним у шта сам тада веровао Бог је требао да ме уништи. И ја самзаплакао јер нисам хтео да умрем. Знао сам да немам никакву наду. Бацио сам се у угао својећелије, обухватио рукама главу и завикао: ʹБоже, опрости ми!ʹ Плакао сам и одједном осетиода ме је Он дотакао по рамену и рекао: ʹОпраштам тиʹ. У том тренутку и физички сам осетиода ми је Он опростио. Питао сам Га ко је Он, на шта ми је рекао: ʹЈа сам Пут, Истина иЖивотʹ. Нисам имао појма шта значе те речи и Ко је био тај Бог. ʹКако се зовеш?ʹ – питаосам. ʹИсус Христос, истинити Богʹ, – одговорио је. Када сам чуо те речи пао сам на под ипочео да плачем.“Афшин завршава: „Прошло је осамнаест година а ја и дан данас не могу да заборавимЊегову љубав и милосрђе који су тога дана били преусдни за мој живот. Осетио сам тада дами је опростио. Још увек се осећам превареним зато што онај у кога сам до тада веровао нијебио Бог. Раније су ми говорили: ʹУбијај у име Алахаʹ. А онај Бог Кога сам тада срео волео меје таквог какав јесам. Истинити Бог је праштање и љубав. Тако сам постао хришћанин.“ преузето са: http://www.pravoslavie.ru/89850.htmlса руског превео Василије Стоиљковић
Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Вести