Вести

Вести (162)

Вести из парохије

vrbica gnjilane2016

У цркви Св. Николе у Гњилану, обављено је вечерње богослужење у присуству већег броја верника. Деци која су била присутна, подељени су звончићи и врбове гранчице, након чега је обављена трократна литија око гњиланског храма. Вечерње богослужење је служио протојереј Радивоје Живковић уз саслужење протојереја Зорана Ковачевића и ђакона Александра Марковића.

 

 

 

Субота,16.април 2016.године. Група верника из Београда посетила је саборни храм Светог Николе у Гњилану. Испред храма дочекао их је старешина храма о.Зоран Ковачевић и упознао их са историјатом храма и тренутним стањем у којем живе преостали Срби у Гњилану.

gnjilane poseta vernikaBG

 

субота, 26 март 2016 16:11

Имамо ли културу поста?

Православна Црква брижљиво чува традицију постова. Ради поређења, римокатолици, чак и они прилично конзервативни, практично су се одавно опростили са црквеним постовима. Дан-два у години – то је све што је остало од Ускршњег и Божићног поста за обичне вернике. Наравно, поједини католички монаси и мирјани могу да држе цео адвент, односно Ускршњи пост, међутим то данас изгледа егзотично, има облик необавезне духовне вежбе за стицање изуетних заслуга.
У православном храму је све то и данас другачије: цела парохија код нас уочи почетка поста се последњи пут омрси, онда читамо нарочите молитве, тражимо један од другога опроштај... А онда се на Ускрс цела парохија радује Христовом Васкрсењу, када се опет враћамо на мрсну храну. То се још држи код нас, Хвала Богу.
Али култура поста је негде ипак нестала или, да блаже формулишем, није на потребном нивоу, некако се слабо осећа. Свети Оци су имали високу културу поста. А у чему се она састојала?
Пост је изузетан “духовни инструмент”. Такав инструмент треба да вешто користимо. Одмах нико не уме. Постепено се овладава њиме, као што у детињству учимо да користимо кашику, виљушку и нож. Ето то је култура. Као што постоји култура понашања за столом, постоји и култура понашања уочи Ускрса и Божића, а то је –  пост.

vaskrsnjipostГозбеној ускршњој радости празника претходи светла покајничка туга поста.
За празник се треба припремати; ако нема припреме нема ни дугоочекиваног празновања. Ако се празник не чека ако се душа не чисти покајањем пре него што се приђе Богу, онда и празник неће бити празник већ само један од догађаја у календару.
Култура поста Светих Отаца је осим покајања претпостављала и пружање љубави ближњима. Пример тога би било да онај новац који за време поста уштедимо на куповини намирница потрошимо на оне који немају. Чак и ако не успемо да нешто уштедимо, с обзиром на то да данас посна храна и није ко зна колико јефтинија од мрсне, у сваком случају се за време поста можемо сетити наших ближњих, да се у складу са могућностима одрекнемо нечега и помогнемо њима. То је такође додир са светоотачком културом поста. Има се у виду не само она љубав коју можемо пружити у материјалном виду, преко новца или ствари, већ и љубав изражена кроз саосећање са човеком, посету заборављеном рођаку, стрпљиво слушање туђих брига и проблема, додатну молитву и за оног ко нам није ближњи. Свети Оци су волели пост, али би га понекад укинули, ако је требала да се покаже љубав. Они су имали разумну меру поста: некад су га појачавали, а некад ублажавали.


Ево једне приче из живота древних египатских монаха.
Једном су авва Силуан и његов ученик Захарија дошли у један манастир где су их умолили да поједу мало пре пута. Када су изашли из манастира ученик виде воду на путу и хтеде да пије. Старац му рече: “Захарија, сада је пост!” “Али зар нисмо сад јели, оче?”, зачуди се ученик. “Јесмо, али то је било дело љубави,  – рече старац –  а сада, сине мој, морамо да наставимо да држимо свој пост.”
Циљ било којих духовних вежби, међу којима и поста, је умножење љубави према Богу и људима. Ето због чега је авва Силуан “ублажио пост”, односно пре пута узео храну коју су му понудили гостпримљиви домаћини. И чим су се околности промениле он је вратио строги пост, уздржавање од воде, које је у пустињским условима сурови подвиг.  

 

Култура поста у Сиропусну недељу и Четрдесетницу
Читав спектар појачавања и разрешавања поста можемо испратити на пасхалном циклусу. Припремајући се за  Ускршњи пост пролазимо кроз седмодневно разрешење поста. То је такозвана трапава седмица када се могу јести месо и млеко и у среду и петак. После Недеље о блудном сину пост се поново појачава када су среда и петак време уобичајеног уздржања. За време Сиропусне недеље припреме за пост се још више појачава, иако би ово би некоме могло да звучи чудно, с обзиром да се ово време везује за припрему разних ђаконија: јесте да се цела недеља не пости, али се месо тада не једе.
Светоотачка култура поста нам открива специфичност Сиропусне недеље: то је ипак време постепеног улажења и појачавања поста. А о претеривању у припреми и једењу хране нећемо ни говорити. Претеривања су увек неумесна, нарочито у припреми за пост. Када смо у Сиропусној недељи неумерени као да једном руком градимо, а другом рушимо. Ови дани се обавезни одражавају на прве дане поста. И ако за време Сиропусне недеље успемо да се уздржимо за столом, онда пост почиње сасвим другачије.  
Црквени календари који се позивају на каноне указују да строга манстирска традиција предвиђа у прва два дана уздржање од хране и пића, то је апсолутни пост. Други календари разликују различите степене поста: јачи пост “као у манстиру” и слабији, пост за почетнике, оне који први пут посте.
Црквени људи знају да духовници могу да благослове и другачије облике поста, рецимо за болеснике, код којих ће списак намирница које могу да једу да се разликује у зависности од врсте и стања болести.
Све ово и много друго представља културу поста, оно што су наши Оци употребљавали на корист – за покајничко очишћење душе, радост срца, одухотворење тела и оздрављења живота у свим његови аспектима.


преузето са www.pravmir.ru
превео са руског Василије Стоиљковић

Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Вести