Вести

Вести (157)

Вести из парохије

gnjilanebogojavljenje2015

У раним јутарњим часовима, на Богојављење, у саборној цркви Св. Николе у Гњилану, Свету литургију је служио први парох гњилански - протојереј Зоран Ковачевић, уз саслужење протојереја Радивоја Живковића и ђакона Александра Марковића, уз присуство верника.
Након литургије, обављена је трократна  литија око цркве Св. Николе у Гњилану, после чега је обављено освећење водице и лицитирање за Часни Крст.
По устаљеној традицији у већини села Косовског поморавља, обичај је да се за Часни крст лицитира новцем. Ове године Часни Крст у цркви Св. Николе у Гњилану припао је Срђану Митровићу из Шилова, који је  излицитирао 100 000 динара.
У селу Коретиште, испред цркве Св. цара Константина и царице Јелене освећена је водица, а у надметању лицитирањем победио је Негован Живковић из Коретишта, који је излицитирао 60 000 динара.
У Шилову је такође након освећења водице обављена лицитација за Часни Крст.

veronauka

У години када српско друштво обележава петнаесту годишњицу откако је Влада Србије, у садејству са традиционалним Црквама и верским заједницама, вратила верску наставу у јавне школе, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је са запрепашћењем примио медијску „честитку” коју је грађанима наше државе (православнима, римокатолицима, муслиманима, протестантима и Јеврејима), упутио министар просвете, господин Срђан Вербић, износећи свој предлог да се верска настава укине у осам разреда основне и средње школе.

Oчигледно је да господин Вербић не узима у обзир основно значење речи министар – онај који служи народу – јер не мари за чињеницу да се 95% грађана Србије у слободној демократској процедури изјаснило као верници. Верска настава је, као важан део општег образовно-васпитног процеса, враћена управо онима од којих је насилно била одузета, а то су грађани Србије. Повратак верске наставе је означио и враћање људских права и грађанских слобода, прихватање обавезе државе да поштује међународне норме и конвенције које је ратификовала, раскид са идеолошким наслеђем комунизма у просвети, па, следствено, и у култури и уметности; једноставно: раскид са тоталитарном прошлошћу и враћање у породицу просвећених европских народа. Како изгледа, господин не мари ни за став већине својих колега министара, ни за мишљење првог министра, а ни за позитивне законе који регулишу ову област.

Господин Вербић, као и његови идеолошки претходници од пре петнаест година, истиче искључиво идеолошке разлоге и мотиве за укидање верске наставе и очигледно не припада већинској Србији, коју, заједно са верницима, чине још и атеисти и агностици који су раскинули са тоталитарним наслеђем.

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве сматра да би господин Вербић велику штету нанео и да је предложио укидање грађанског васпитања, јер се ученици који похађају наставу овог предмета уче примењивању хуманих вредности, људске солидарности и поштовању људских права и слобода. Веронаука и овај алтернативни предмет се разликују по терминологији, али су по садржају сродни и комплементарни.

Свети Архијерејски Синод одлучно одбија иницијативу министра Вербића за укидање верске наставе у осам разреда основне и средње школе и одговара му речима које је покојни премијер Ђинђић, пре петнаест година, упутио његовим идеолошким родитељима: „Господо, закаснили сте! Веронаука иде од септембра!“ После овога, тадашњи помоћници министра просвете, госпођа Србијанка Турајлић и господин Вигор Мајић, поступили су идеолошки доследно, али часно: поднели су оставке.

Дакле, и господин Вербић је закаснио. Грађани Србије се неће одрећи стечених људских права и слобода. После овог личног предлога, који је заправо отворени позив на идеолошку сегрегацију већине грађана Србије, можда би требало да се угледа на своје идеолошке родитеље. Притом не би био потпуни губитник јер би његово министровање остало упамћено бар по овој епизоди и бар за извесно време.

Из Канцеларије Светог Синода
Доставља: епископ бачки Иринеј,
портпарол Српске Православне Цркве

krst 1.     Тужиочев крст

У прекиду саслушања једног од последњих великих суђења, тужилац Либерис Папандреу, када је угледао крст на моме врату, показао ми је свој крст и испричао следеће:

 „Овај крст ми је спасао живот. Без њега бих био мртав 1943. године. Било је то у време када свако ко би доспео у руке Немаца не би преживео, већ би ишао право на гробље.

У то време и мене су ухапсили. Био сам оптужен од стране високог функционера општине Пиреј (немачка организација) и градоначелника Пиреја да сам главни тужилац комуниста, јер сам та два човека ухапсио због злоупотребе хране намањене гладнима. Одбијање, у којем сам негирао сваку кривицу, разбеснело је моје истражитеље.

 Због тога сам био одведен на мучење. Трећега дана мог мучења увели су ме у пространу собу. Био је то пакао на земљи. Унутар ње парадирало је пет огромних мучитеља, од којих је сваки искаљивао сву своју снагу на мени. Осећао сам да полако умирем.

Био сам мучен и од самога истражитеља. У тренутку беса, ставио је своје руке на мој врат и почео да ме дави. Осетио сам да ћу умрети од гушења. Употребио сам сву своју снагу и ослободио се његових шака. Одмах сам подерао своју кошуљу да бих могао да дишем. У том тренутку нисам ни мислио о томе шта чиним. Приметио сам да је тада мој мучитељ пребледео. Постао је бео, бељи од зида у соби. Покушао је да подигне руке, али није успео.

 Почео је да плаче…Да, плакао је као уплашено дете. Пришао ми је, наслонио на моје груди и пољубио овај овде крст. Нисам могао да поверујем у оно што видим сопственим очима.

Позвао је да му донесу чашу воде. Са њом је, рукама које су сада могле да се покрену, опрао моје ране и послао ме да седнем на једну столицу, да се опоравим. Онда је отишао по још неколико колега, којима је испричао следеће:

“У моменту када је овај човек отворио свој оковратник, од овог маленог крста  засветлела је муња. Пред мојим очима је формирала реч “неин” (немачка реч за “не”). Сада, када сам се опоравио, господо, могу рећи да је Бог близу оних који верују.”

Онда ми је пришао и рекао:

“Замолио бих те да ми даш овај крст, како би ме штитио од ове неправедне кризе. Не од смрти, јер ја се смрти не бојим. Али, ја нисам вредан; у Бога не верујем као ти. Јер, ако бих веровао…” и онда је застао.

Тако, вољени мој, крст ме је спасао сигурне смрти захваљујући мојој вери,” рекао ми је тужиоц Либерис Папандреу.

 Преузето из: Ν. Καπιτσόγλου, "Θαύματα που γίνονται σήμερα", περιοδ. Κιβωτός, αριθ. 21/ Σεπτέμβριος 1953, σελ. 347.

2.     Крст из манастира Превели

Ова чудесна реликвија представља “паладијум” манастира и повезује се са многим чудима, посебно са исцелењима болести ока. То је велики сребрни крст (димензија 0,56 цм x 0,25цм) са ширим краковима, украшен декоратвним дугмадима и новчићима. Крштење Господа Исуса Христа приказано је са једне стране. Бог Отац је на горњем краку, а Анђели иза кракова крста. На другој страни распећа су симболи четри Јеванђелисте. Велики кристал причвршћен је за постоље, а на њему су исписане речи донатора: “ Неуморним и тешким трудом игумана Јефрема, кога је Господ спасао од пакленог огња.“ Крст приказује карактеристике фолколора које су кујунџије неговале на Криту током половине XВИИИ века, када је живео веома активни и енергични игуман Јефрем Превелис. Крст се чува у храму главне манастирске цркве.

Крст је ношен на главне линије свих фронтова и подизао је морал борцима. У 1823. години, у неправедној бици са Турцима у Амургелесу, у Монофатској покрајини, Часни крст је био изгубљен. Пронађен  је крајем 1823. Био је у власништву јунитеских морнара, који су га купили у Хераклиону. По предању, морнари су вратили крст у манастир када се, на сасвим чудан начин, њихов брод зауставио у либијском мору,  док су пловили покрај манастира Превели. Могли су да наставе пловидбу само онда када је ова дргоцена реликвија била враћена манастиру. Године 1941. немачки официри покушали су да уклоне крст из манастира и да га пошаљу у Немачку. Авион који је требало да понесе крст није могао да полети. Ставили су га у други авион, али без резултата; ни други авион није могао да се покрене. Ове догађаје су приписали крсту и неколико дана након покушаја пљачке,  вратили су га на своје место. То се догодило 13. септембра, уочи празника Воздвиженије Часног Крста - Крстовдана, који је манастирска слава.

Извор: www.preveli.org

3.     Хоџа који је постао хришћанин

Према поузданим изворима, на далеко познати египатски хоџа напустио је ислам са својом породицом и крстио се у хришћанској вери. Како је испричао, било је то због чуда које му се догодило.

Некадашњи хоџа, сада обраћени хришћанин, испричао нам је да је његов кћи патила од неизлечиве болести. Ишли су у све болнице коју су знали, видели су многе египатске лекаре, па су чак и у иностранство путовали. Лекари би преписали терапију, али се нису много надали бољитку. Уствари, они би говорили очајном оцу да води своју кћер кући, јер њеној болести нема лека. Хоџа се свакодневно молио алаху  за помоћ.

Када је видео очеву тугу, један блиски пријатељ предложио му је да стави крст на јастук своје кћери.  “Не могу да урадим тако нешто…нећу  да продам своју веру,” рекао је отац. Међутим, та идеја је почела да му окупира мисли. Не рекавши никоме ништа, купио је крст и ставио га на кћеркин јастук. Дани су пролазили, а његова кћи је пала у неку врсту коме, изгубивши сасвим свест. Цела породица и људи којима је хоџа служио чекали су њену смрт. Очајан отац седео поред ње плачући и дању и ноћу. У њему као да је постојала нада да ће се нешто догодити. Једне вечери, док је, скрушен, држао руку своје кћери, видео је да крст,који се налазио на јастуку, емитује јаку светлост. Та светлост је обасјала цео кревет. У почетку је мислио да је то сан, или да нешто није уреду са његовим умом због његове туге. Међутим, светлост коју је видео била је очигледна. Изненада, видео је своју кћер како устаје из кревета и каже: “Оче, гладна сам, донеси ми нешто да једем.” Хоџа није могао да схвати што се догодило. Отишао је у кухињу, пресрећан. Пробудио је  жену и суседе. Ускоро, кућа је била препуна људи. Причао је и препричавао о ономе што се догодило. Говорио је о чуду Часнога крста. Чак је позвао телефоном и свог пријатеља, онога који му је предложио да стави крст на јастук и захвалио му се.

Суседи и пријатељи покушали су да ово чудо припишу Светом Георгију Победоносцу, који се поштује и међу муслиманима. Али, отац је спознао силу крста. Он је доживео чудо. Његова кћи више није била болесна, а доктори који су били упућени у њену болест нису могли да поверују да су тестови негативни на болест. Неколико дана након овог чуда, хоџа је донео одлуку. Рекао је жени да ће се крстити и примити хришћанску веру.  Првобитно, она је ово одбијала размишљајући о муслиманском прогону који ће пратити целу породицу. “Убиће нас,” говорила је. Али он је већ донео одлуку. Обавестио ју је да трајно напуштају Египат. “Крстићемо се и живети у другој земљи.” Тако је и било… Међутим, вест о његовом уласку у Христову Цркву шокантно се проширила у граду где је служио и међу муслиманским свештенством. Данас, бивши хоџа, сада хришћанин, студира теологију. За муслимане, он и његова продица су одметници. То је разлог зашто о њему не можемо објавити више података.

4.     Чудесна сила Часног крста и молитве - научна истраживања

Знак крста и православна молитва у стању су да убију микробе и промене оптичке особине воде.

Научници су експериментално доказали чудотворна својства крсног знамења и молитве.”Утврдили смо да стари обичај да се храна и пиће закрсте има дубоко мистичан смисао. Иза тога стоји практична примена: храна је очишћена буквално у тенутку. То је велико чудо, које се догађа буквално свакога дана,” каже физичарка Ангелина Малаковскаја за Жизн новине. Малаковскаја је проучавала силу крсног знамења са благословом Цркве скоро десет година. Извела је велики број експеримената,  чији резултати су више пута проверени пре него што су објављени у јавности.

Открила је јединствена бактеријска својства воде, након што би она била благословена православном молитвом и крсном знамењем. Студија је такође открила нова, раније непозната деловања речи Божије на структуру воде, значајно повећавајући њену оптичку густину у кратком ултраљубичастом спектру, пишу новине.

Научници су потврдили утицај молитве Господње и православног крсног знамења на патогене бактерије. Узорци воде из разних резервоара – бунара, река, језера, узети су ради испитивања. Сви узорци су имали златну стафилококу и цревне бактерије. Међутим, испоставило се да, када се каже Оче наш и начини знак крста над узорцима, број штетних бактерија се смањује за седам, десет, стотину или чак хиљаду пута.

Експерименти су вршени на такав начин да искључују могучност утицаја менталне сугестије. Молитву су говорили и верујући и неверујући, али број патогених бактерија остао је и даље смањен у односу на рефернтне вредности.

Научници су такође доказали користан утицај молитве и крсног знамења на људе. Свим учесницима истраживања знатно се стабилизовао крвни притисак, а крвна слика им је била знатно боља. Упадљиво, индекси су се мењали према потребама лечења: хипотензивни људи имали су повећање крвног притиска, док би хипертензивним људима притисак опадао.

 Такође примећено је да, ако се човек осењује крсним знамењем немарно, са прстима руке постављеним безкрупулозно или ван неопходних тачака – сред чела, центра соларног плексуса, деног и левог рамена – позитиван резултат је био много слабији, или би потпуно изостао.

На фотографији у наслову - крст из манастира Превели

Превео на енглески:  Џон Санидопулос

Превод са енглеског: проф. Бојана Поповић   Извор:

Манстир Лепавина

Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Вести