Вести

Вести (143)

Вести из парохије

savajanic1

Веру треба разликовати од сујеверја. Они који носе црвени кончић или било какву амајлију мислећи да им од тога само по себи долази заштита, овладани су сујеверјем. У сујеверју човек наду не полаже у Бога већ у одређени механизам, формулу или радњу помоћу којих од Бога или само по себи долази решење или заштита у одређеним невољама. Вера у живог Бога је сасвим другачија од тога. Ми се осењујемо знаком крста, говоримо Исусову молитву, постимо, подвизавамо се, али смо увек свесни да ништа од тога само по себи, аутоматски, не доноси Божију благодат и да су то само средства која нам помажу да успоставимо живу заједницу са Богом. У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити. Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне.

Архимандрит Сава Јањић

crkvasvmarkasilovo

Село Шилово се налази на два км. североисточно од Гњилана, с десне стране пута за Бујановац. Најстарији запис о њему датира још 1763.године где се у Катастиху манастира Девича у Дреници Срби из Шилова уписани као дародавци. Изнад самога села,смештеног у малој котлини,уздиже се брдо,које надвисује цело село и околину ,звано ЦРКВИШТЕ на коме се налази и гробље.

silovo2Међутим ,пошто се на самом врху налазила и мала црква,за коју се не зна ни када је саграђена,ни када порушена-личног сам мишљења- да се то брдо некада звало и црквиште, као што је свуда и уобичајено. Иначе,од саме црквице остало је нешто камена од темеља и неколико већих на олтарском месту,где су верници палили свеће.

На темељима те црквице,која је посвећена Светом апостолу и јеванђелисту Марку,који је сеоска слава,верници села Шилова решили су да подигну нову цркцу. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа рашко –призренског Господина Павла,темељ нове цркве освештао је надлежни свештеник Протојереј Живојин Трајковић,на дан сеоске славе , 8.маја 1990.године. Црква је једнобродна са уписаним крстом и централним кубетом.Грађена је од тврдог сивог камена са по једним и двередним опекама.Нема тог посетиоца,стручног или нестручног,видевши је споља и изнутра да се није задивио њеној лепоти. Иста је коначно завршена и освећена на дан Светог апостола и јеванђелиста Марка,коме је и посвећена ( на Марковдан) 8.маја 1997.године од стране Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског Господина Артемија са бројним свештенством и верницима.

  

 

( забележио : Протојереј Живојин Трајковић)

 

vrbica gnjilane2016

У цркви Св. Николе у Гњилану, обављено је вечерње богослужење у присуству већег броја верника. Деци која су била присутна, подељени су звончићи и врбове гранчице, након чега је обављена трократна литија око гњиланског храма. Вечерње богослужење је служио протојереј Радивоје Живковић уз саслужење протојереја Зорана Ковачевића и ђакона Александра Марковића.

 

 

 

Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Вести