Друге објаве http://spcognjilane.com Sun, 17 Nov 2019 16:32:21 +0100 Joomla! - Open Source Content Management sr-rs Митр. Калист Вер: Ја честитам, кад се људи често причешћују http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/280-i-r-lis-v-r-c-s-i-d-s-ljudi-c-s-pric-shcu-u http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/280-i-r-lis-v-r-c-s-i-d-s-ljudi-c-s-pric-shcu-u

Митрополит Калист Вер добро познат нашим читатељима, не само благодарећи његовим књигама, чији се тиражи брзо распродају. Прошле године интернет презентација „Православље у Украјини“ опубликовало је интервју с тим истакнутим савременим богословом и црквеним радником, где су се покретала питања јединства Цркве и положаја православља у Украјини. Данас вам ми предлажемо упознати се с пастирском страном служења владике Калиста, архијереја Константинопољске Патријаршије и Оксфордског професора.
Наш разговор с уваженим богословом дотицао се данас актуелних питања припреме Светом Причешћу, односу причешћа према исповести и неким од разлика у грчкој и руској пракси.

mitkalistver

Прошле године у Москви организован је округли сто тема је била пастирско саветовање, на коме се расправљало о питањима поста, молитвеног правила и исповести пред причешће. У Руској Цркви се удомаћила традиција да је обавезно пред Свето Причешће постити три дана, прочитати три канона и молитве пред причешће, а такође је обавезно исповедити се. Шта ви мислите, да ли се може олакшати и упростити припрема људи пред причешће?

Ми смо обавезни узети у обзир традицију сваке помесне Цркве и потребе не мењати изненедно. Постављено од вас питање је врло важно, посебно за нас који живимо на Западу, где православни грци живе бок уз бок са русима каткада налазе се чак при истој парохији, како је на пример у Оксфорду. Лично ја подржавам често причешћивање. Често но не лакомислено или не пажљиво. Често причешћивање да, но увек са потребном припремом. Шта се подразумева под потребном припремом?
Као прво, што се тиче тајне исповести. У византијској и савременој грчкој традицији, колико ја могу то видети, никада није тражено да се сваки пута исповеда пред причешће. Исповест и Причешће се узимају као две одвојене тајне. Није ми познато, да су Васењенски Сабори доносили било какве каноне у односу на обавезну исповест пред причешће. Тај обичај је имао основу у Румунској и славенским црквама. Ја дајем предност грчком прилазу овом питању. При том је сваки хришћанин обавезан регуларно исповедати се, но није обавезно сваки пут када приступа Причешћу.Таква је пракса у Оксфорду, како код грка тако и код руса. Ја би хтео да исповест разматрамо као одвојену тајну, а не просто елемент припреме пред Свето Причешће. Ја разумем да, у Русији постоје пастирске потешкоће, где врло много људи жели да приступи причешћу, а свештеници просто немају довољно времена да саслушају све исповести. Мислим, да би било боље не исповедати се тако често, да би исповест била схваћена озбиљном тајном. Да би било довољно времена за онога који се каје да своје срце отвори, а за свештеника да озбиљно истражи његово духовно стање, што је немогуће направити, када за оним који се каје стоји и чека на исповест стотину људи.

Поставља се питање: како ја могу приступити Светом причешћу, ако сам за време од задње исповести, направио неки грех? Иако не тако велики и страшан грех, као убиство и прељуба, него свакидашњи грех, но ипак је грех.

Ви сте савршено у праву: ми смо сви грешници и грешимо сваки дан и час. Требамо раздвојити више озбиљније грехе, које морамо неодложно исповедити и мање озбиљније грехе. Наравно, таква категоризација греха неможе у потпуности бити основана, јер пред лицем Божијим сваки је грех озбиљан, но ипак ми можемо разликовати грех шта је за хитно исповедање или штa може причекати.
Ако је било ко сгрешио прељубом он је обавезно дужан исповедити се и понети одређену епитимију. С друге стране ако смо сгрeшили мишљу, то није препрека да се ми причестимо. Ако смо се грдно посвађали с другом, најпре смо се дужни покајати због тога, пре него што приступимо Причешћу; но ако је та свађа била летимична и ми смо се одмах помирили, чини ми се да, се ми због тога греха можемо причестити без исповести. Дајте прво да схватимо, зашто се Причешће даје за опроштај грехова, јер ми такве речи говоримо пред причешће. Иако, наравно, Причешће не замењује исповест. Осим тога, у молитвама пред Причешће ми тражимо опроштај за грехове.


Вратимо се таквом аспекту припреме за Причешће као што је пост.

Традиција постити три дана или недељу пред Причешће је такође месни руски обичај. Ако потражимо у канонима или у одлукама Васељенских сабора, таквог канона, прописа нећемо наћи. Канони говоре о посту средом и петком, о четири вишедневна поста у току године. Осим тога, у богослужбеним књигама ми наилазимо на упућивање на још неколико посних дана, например; дан Усековања главе Јована Крститеља или празник Часног Крста Господњег. Но у канонима није ништа речено о неопходности постити три дана или целу недељу пред причешће. Пре бих рекао да се, потреба за исповешћу пре сваког
причешћивања и постити три дана или недељу појавила тада, када су се људи почели ређе причешћивати, један и три-четири пута у години. Ја то видим као назадовање. У древној цркви хришћани су се причешћивали сваке недеље. Сматрам да, у тим Црквама, где је причешће постало ретко, не би било добро нагло мењати традицију и тражити да се људи причешћују сваке недеље. Но уверен сам да причешћивати се два-три пута у години није довољно. У пракси је врло добро приступати Причешћу сваке недеље. Зато ћу рећи да: постите средом и петком, уздржавајте се суботом увече, исповедајте се бар један пут у месецу, али причешћујте се по могућности често. Такву праксу препоручујем људима, које спремам приступању Православној Цркви. Ако се човек причешћује један пут у месецу или ређе, ја кажем да је то сувише ретко. Ако се осврнемо на праксу древне Цркве и учење светих Отаца, видети ће мо да они сведоче о честом причешћивању. Не само рани Оци Цркве, него и каснији, као Свети Симеон Нови Богослов или Никодим Светогорац који је живео у 13 веку, писац „Добротољубља“, говоре у корист честога причешћивања. И ја сматрам да је покрет у Грчкој Цркви за често причешћивање, добра појава. И поздрављам то да се људи често причешћују. Сматрам да правила у односу на исповест и пост пред Свето Причешће могу бити измењена. Но та се питања налазе у компетенцији помесних Цркава.

Сећам се када сам тек примио православље педесет година назад, свештеник на литургији је излазио с Чашом и изговарао „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, но нико није приступао. Нико се није причешћивао. Још сам тада осетио да то није исправно. Данас на Западу у православним црквама причешћују се скоро сви. И ја сам радостан због тогa. Наравно, причешћујемо се зато не што смо уверени у сопствену праведност, него зато што верујемо у милост Божију. Прилазимо Светој Чаши зато што смо призвани, јер Причешће ми зовемо Светим Даровима. Причешће није нешто што се може зарадити или заслужити, то је увек слободни дар љубави Божије.

Пред причешће свештеник возглашава „Светиње светима“, у смислу „свети Дарови за оне који су свети“, на што хор одговара: „Један је Свет, један Господ Исус Христос...“. Међутим ми нисмо свети у том смислу, но ипак смело приступамо причешћу... С друге стране, знамо, у Новом Завету и у литургијским текстовима светима се називају сви православни хришћани ко није одлучен од цркве за посебно тешке грехове. Како се у том случају односи светост и лично морално савршенство човека?


Пре свега, ако говоримо о појму светости, треба искористити три речи: Један, поједини, сви. Један свет – Исус Христос. Светост припада Богу, само је Он свет по Својој природи. Ми можемо бити свети само кроз суделовање у светости Божијој. Даље, ми говоримо да су светости призвани сви. Када апостол Павле адресује своје посланице свима светим у Риму, у Колошану, и.т.д., он се обраћа хришћанским општинама. Такође и апостол Петар пише о хришћанима као о „светом народу“. У том смислу свети су сви хришћани. На крају ми говоримо о тим светима који су прослављени Црквом и који су унесени у црквени календар. То исто можемо рећи и о свештенству. Само је један Првосвештеник – Исус Христос, како се каже у Посланици Јеврејима. Затим, кроз крштење сви хришћани постају свештеници, како пише апостол Петар, називајући хришћане не само светим народом, него и „царским свештенством“. Даље, свештеници постају поједини – кога је Црква изабрала и поставила на ту службу кроз полагање руку. На тај начин и код светости и свештенства постоје три нивоа.
Позвани смо сви да будемо свети. Зато, ако прилазим Причешћу, нерадим то зато што сам већ свет, него зато што сам грешник, који треба помоћ Божију, која ми се даје кроз Свето Причешће. Разуме се да, поједини људи из разлога учињенога греха немогу примати Причешће. Наравно, Причешће није награда светима, него помоћ грешнима. У појединим житијама налазимо, да поједини свети после причешћа нису дуго приступали поново Светој Чаши, као например света Марија Египћанка. Она се причестила у храму Гроба Господњег, а затим је отишла у пустињу, где многе године није примала Свете Дарове, причестила се тек на крају земаљског живота.

Може ли то бити опште правило?


Наравно, то није опште правило. То је правило за свете, који у току многих година могу живети једним Причешћем. Но ми смо дужни причешћивати се често. Не зато што смо свети, него зато што смо слаби и имамо потребу у помоћи у благодати.


Које место у припреми за причешће заузима морално савршенство? Код нас у Кијеву многи се људи исповедају и причешћују сваке недеље, а бива и то да поједини из њих, пошто су се исповедили уочи Причешћа, ујутро опет траже да се исповедају, зато што су у току вечери и ноћи нечим сагрешили. Или неблагочестивим мислима, жељама срца или другим. Осим тога, многи хришћани сваки пут из недеље у недељу исповедају један те исти грех.
Како је могуће давати обећање на исповести да се неће понављати ти „свакидашњи“ греси, ако ја тачно знам да ћу их опет направити?


Сувише чест одлазак на исповест може значити као својеврсно сујеверје. Треба запамтити да је Причешће благодат, а демон не жели да ми примамо благодат. И он тражи било какав начин да нас спречи да се ми причешћујемо. Када се догоди да нас спопадне греховна мисао чак за време Божанствене литургије, треба да се покајемо у себи, пошто је то демонско искушење и да приступимо Причешћу. Благодат која се даје тајном исповести и покајања, врло је важна за свакога од нас. Дужни смо узети на себе одговорност „кретати се својом дионицом“. Не сме се претварати исповест у механичко пребројавање једних те истих греха. Она је потребна бити доста ретком, да постане догађај, стварног отварања свога унутрашњег стања. Сваки дан у вечерњим молитвама ми се молимо за опроштај наших сагрешења. И ако се ми искрено молимо Бог ће нам опростити тај час. Но то не значи да на исповест не треба ићи. Неки наши поступци су препрека причешћу све дотле док их не исповедимо. Обавезни смо се озбиљно односити према покајним молитвама из нашег свакодневног правила. Исповест не треба да буде сувише честа. С више одговорности треба да прилазимо томе питању. Чести одласци на исповест обезвређују је. Треба да схватимо да заиста имамо потребу у томе да, опет и опет исповедамо један те исти грех. Не треба, зато што се греси понављају, избегавати исповест. Једноставно за ноћ ми нећемо постати свети. Потребна нам је борба, непрестани аскетски напор над нама. Но Божија благодат у нама чини промену. Могуће је, ми ју не примећујемо, но она се дешава. Уз помоћ свакодневних напора, благодати Божије, исповести, а пре свега причешћа можемо се кретати напред – смирено и тихо.

Постоји и то да се људи разочаравају у своје напоре, пошто исповедају једно те исто, причешћују се, а никакве промене на боље нема. То се посебно осећа у великим градовима с њиховом сујетом, када човеку не остаје много времена за духовни живот. Посао, дуги кривудави пут у гужви, породичне бриге... Сви не налазе времена чак ни за јутарње и вечерње молитве.


На самом делу ми клирици, а посебно монаси који не требају да се брину о породици и деци, схватамо те услове у којима живе породични хришћани. Људи су принуђени много радити, дуго путовати на посао и кући, а када се врате кући много посла их чека да ураде... Морамо да схватимо те неједноставне услове, у којима живе многи мирјани. Не гледајући на то, сваки хришћанин може наћи бар мало времена увече и ујутро да се помоли пред иконом. Чак пет минута увече и ујутро имају много значаја. Те минуте задају „смер“ целом дану и дубину коју је другачије не могуће достић. Потребно је рећи и о кратким молитвама које је могуће произносити током дана. Можемо се молити и док се туширамо, док путујемо у метроу, возимо кола или стојимо у гужви. Можемо користити кратке молитве на пример, Исусову молитву: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног“, или „Слава Теби Господе, слава Теби“, или „Пресвета Богородице спаси нас“ или било коју другу кратку молитву. Тако се можемо молити у чак најзаузетије време, или, на пример, када идемо из једног места у друго. Веома је важно видети, да осим специјално одвојеног времена за молитве пред иконом (које је потребно сваком од нас) постоји могућност слободно молити се и у току дана, на било ком месту. Но ако се хоћемо молити у току дана потребно је изабратаи кратке молитве попут Исусове молитве. Изговарати Исусову молитву можемо увек: када нешто чекамо, када путујемо, ходамо, у току промене задатка на послу итд. Апостол Павле каже: „Молите се непрестано“. Он говори о томе да је то веома тешко, одпочиње се с веома простим: с честим и кратким молитвама у току дана. Помоћу таквих молитава ми можемо испунити сав свој дан присуством Христа - и то је пут према истинској молитви. Тражите Христа свагде. Исусову молитву могу изговарати не само клирици и монаси, него и мирјани који имају породицу и мирске обавезе. Држите Исусову молитву у сваком моменту, осим, када се од вас изискује повишена концентрациона пажња. Можемо објединити време молитве и рада. Учити се таком начину Исусове молитве је врло важно у нашем свакодневном животу. Такође децу учити Исусовој молитви. Они могу с времена на време понављати Исусову молитву још од предшколског узраста, зато што је она кратка и једноставна.

Апостол Павле каже: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“. Веома је тешко радовати се свагда и благодарити, када видиш колико је зла у овом свету.


Не заборављајте да је, љубав Христова јача, него било које зло у нашим срцима. Васкрсли Христос је јачи од сваког зла. Верујте да је васкрсли Христосувек са нама и да нам даје Своју благодат.


Превео са руског:
Епископ Герасим

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Друге објаве Fri, 12 Dec 2014 17:13:28 +0100
Архимандрит Рафаил Карелин: О контрацептивним средствима http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/229-rhi-ndri-r-f-il-r-lin-n-r-c-p-ivni-sr-ds-vi http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/229-rhi-ndri-r-f-il-r-lin-n-r-c-p-ivni-sr-ds-vi

okontraceptivnimsredstvima

Пи­та­ње: Мно­ги сма­тра­ју да је абор­тус уби­ство, за хри­шћа­не не­до­пу­сти­во, али да се упо­тре­ба кон­тра­цеп­тив­них сред­ста­ва, иако се не сла­же с хри­шћан­ским схва­та­њем бра­ка, ипак мо­же то­ле­ри­са­ти, с об­зи­ром на да­на­шњи на­чин жи­во­та. У сва­кој апо­те­ци по­сто­ји ши­рок асор­ти­ман тих сред­ста­ва, а по­себ­но је по­пу­лар­на та­ко­зва­на спи­ра­ла. Ка­жу да се при упо­тре­би кон­тра­цеп­тив­них сред­ста­ва ба­рем не до­га­ђа уби­ство пло­да, од­но­сно жи­вог чо­ве­ка. Да ли је то исти­на?

Од­го­вор: Фар­ма­це­у­ти ко­ји при­пре­ма­ју та сред­ства, и док­то­ри ко­ји их, у прак­си, да­ју, скри­ва­ју исти­ну о ствар­ном деј­ству тих пре­па­ра­та. Сам на­зив кон­тра­цеп­тив­на сред­ства, од­но­сно сред­ства про­тив за­че­ћа је чи­ста ка­му­фла­жа. Ни јед­но од тих сред­ста­ва не мо­же у пот­пу­но­сти да га­ран­ту­је за­шти­ту од за­че­ћа и за­то су она на­ме­ње­на уби­ству пло­да на­кон за­че­ћа. Ве­ћи­на тих сред­ста­ва се уоп­ште не од­но­си ди­рект­но на за­че­ће, не­го су на­ме­ње­на за уби­ство жи­вог ем­бри­о­на. Она нај­че­шће иза­зи­ва­ју ње­го­во тро­ва­ње.

Што се ти­че та­ко­зва­не спи­ра­ле, и ту се ра­ди о пре­ва­ри. Спи­ра­ла не спре­ча­ва за­че­ће, не­го кре­та­ње ем­бри­о­на, већ опло­ђе­не ће­ли­је. Ре­че­но је­зи­ком хри­шћан­ске ан­тро­по­ло­ги­је, ту се до­га­ђа уби­ство чо­ве­ка с бе­смрт­ном ду­шом ко­ји још увек не­ма раз­ви­је­но те­ло. Он би­ва ли­шен сво­је жи­вот­не сре­ди­не ко­ја му је нео­п­ход­на за раз­вој и за­то на­кон не­ко­ли­ко да­на уми­ре. Но, ако ем­бри­он, без об­зи­ра на спи­ра­лу, успе да се учвр­сти у мај­чи­ном те­лу, та­да спи­ра­ла слу­жи да би га иш­чу­па­ла и из­ба­ци­ла ван те­ла. Та­ко се до­га­ђа уби­ство а да то же­на мо­жда и не зна ни­ти прет­по­ста­вља. Жи­ви плод у ње­ном те­лу би­ва уби­јен ме­ха­нич­ки или хе­миј­ски. Због све­га то­га, кон­тра­цеп­ци­ја у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва пред­ста­вља ми­ни­а­бор­тус и у том сми­слу се не раз­ли­ку­ју од обич­ног уби­ства.

Пи­та­ње: Зна­чи ли то да се из­ме­ђу абор­ту­са и кон­тра­цеп­ци­је мо­же ста­ви­ти знак јед­на­ко­сти?

Од­го­вор: Да, али уз на­по­ме­ну да се кон­тра­цеп­тив­ним сред­стви­ма вр­ши мно­го ве­ћи број уби­ста­ва не­го абор­ту­си­ма. При упо­тре­би тих сред­ста­ва код же­не се го­ди­шње у про­се­ку до­го­ди не­ко­ли­ко за­че­ћа, што зна­чи не­ко­ли­ко уби­ста­ва. На­жа­лост, ве­ћи­на же­на не схва­та да уград­њом спи­ра­ле већ по­ста­ју по­тен­ци­јал­не уби­це. Иако Цр­ква за­бра­њу­је упо­тре­бу кон­тра­цеп­ци­је, не­ки све­ште­ни­ци не схва­та­ју ме­ха­ни­зам ње­ног де­ло­ва­ња и сма­тра­ју да у том слу­ча­ју, иако се чи­ни грех, ипак  то би­ва без уби­ства и про­ли­ва­ња кр­ви и гле­да­ју на то као на окрут­ну ре­ал­ност да­на­шњи­це из ко­је не мо­гу да на­ђу из­лаз и ал­тер­на­ти­ву. Би­ло је слу­ча­је­ва у ко­ји­ма су све­ште­ни­ци сво­јим ду­хов­ним че­ди­ма до­зво­ља­ва­ли упо­тре­бу кон­тра­цеп­ци­је и до­пу­шта­ли тим же­на­ма да се при­че­шћу­ју. За вре­ме ис­по­ве­сти и при­че­шћа у утро­би же­не мо­же да са од­ви­ја муч­но уби­ство ње­ног де­те­та кон­тра­цеп­тив­ним сред­стви­ма. При­че­шће за вре­ме уби­ства је стра­шни па­ра­докс на­шег да­на­шњег ду­хов­ног жи­во­та!

Пи­та­ње: Шта мо­же­те ре­ћи о са­вре­ме­ним ме­то­да­ма ле­че­ња не­плод­но­сти?

Од­го­вор: Рим­ски па­па је за­че­ће ве­штач­ким пу­тем по­здра­вио као зна­чај­но на­уч­но до­стиг­ну­ће. Не­ћу се до­ти­ца­ти тех­ни­ке ве­штач­ке оплод­ње јер је то ствар ле­ка­ра спе­ци­ја­ли­ста. Али ћу се са­мо за­у­ста­ви­ти на нај­ра­ши­ре­ни­јој ме­то­ди у ко­јој се ко­ри­сти кон­цен­трат спер­ме. Он мо­же исто­вре­ме­но да опло­ди мно­штво ће­ли­ја у епру­ве­ти (то су већ жи­ва би­ћа), а за­тим се не­ко­ли­ко ем­бри­о­на пре­но­си у те­ло же­не. Вре­ме­ном се вр­ши но­ва се­лек­ци­ја та­ко што се је­дан ем­бри­он оста­вља у жи­во­ту, а оста­ли би­ва­ју уби­је­ни, и то та­ко да им се обич­но иглом про­бо­де ср­це. При та­квој оплод­њи се мо­же ре­ћи да плод ра­сте на гро­бљу сво­је бра­ће и се­ста­ра. У тр­бу­ху ај­ку­ле ко­ја ра­ђа жи­ве мла­дун­це мла­дун­чад ка­ко ра­сту, та­ко по­чи­њу јед­но дру­го да је­ду све док не оста­не са­мо јед­но, оно нај­ја­че. Оно је пре­жи­ве­ло за­то што је ус­пе­ло да по­је­де оста­лу мла­дун­чад. Утро­ба же­не ко­ја је при­ста­ла на та­кав ме­тод ле­че­ња, слич­на је тр­бу­ху ај­ку­ле. И у овом слу­ча­ју оста­је са­мо је­дан ем­бри­он, а оста­ли ги­ну, али не у ме­ђу­соб­ној бор­би, већ по из­бо­ру ле­ка­ра.

Преузето из књиге „Како породици вратити изгубљену радост“

(Манастир Подмаине, 2012.)

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Друге објаве Sat, 18 Jan 2014 22:08:27 +0100
На који начин треба да изаберемо духовну литературу коју ћемо читати? http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/222-n-i-n-cin-r-b-d-iz-b-r-duh-vnu-li-r-uru-u-c-ci-i http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/222-n-i-n-cin-r-b-d-iz-b-r-duh-vnu-li-r-uru-u-c-ci-i

svaajanjic

Сада има заиста много преведених светоотачких дела и огроман је избор. У трпезарији смо донедавно читали Тумачења Еванђеља од Архиепископа Аверкија Таушева, а сада смо поново узели Аскетске огледе Св. Игнатија Брјанчанинова. Ја лично много волим св. Игнатија због његовог трезвеног приступа духовним питањима. Ипак, тешко је дати уопштен савет, а ево и разлога зашто?

Духовна литература је као једна велика апотека и у њој постоји лек за сваку болест. Уколико човек без познавања фармакологије уђе у апотеку и почне да бира лекове за своје болести по изгледу или личном нахођењу у великој је опасности да се отрује или озбиљно оштети своје здравље. Тако је и са нама уколико без потребног савета и духовног рецепта користимо светоотачку литературу. Све што су Свети оци написали духовно је корисно али не може се применити самовољно и без расуђивања. Добар део аскетске литературе је посебно писан за монашво и зато је људима који живе мирским животом корисније да читају савете отаца који су говорили о хришћанском животу "у свету".

Данас, нажалост, имамо често случајеве да и неки духовници, а најчешће и сами верници сами себи, преписују духовну литературу која их неретко одводи на пут самомњења или прелести. За хришћане који живе породичним животом најбоље је да се саветују са искуснијим парохијским свештеницима који и сами имају искуство породичног живота. Монашка литература ако се буквално примењује "у свету" може да буде и веома штетна. Али и у тој литератури постоје разлике. Општежитељни монаси би више требало да читају поуке везане за живот монаха у заједници, а мање отешелничку литературу. Зато посебно волим Аву Доротеја или поуке Св. Теодора Студита из Добротољубља.

Житија светих су веома лепа литература уколико, наравно, не узимамо за узор примере који нису прикладни унашем времену и условима у којим живимо. Циљ духовне литературе јесте да нас подстакне на молитву и труд, а надасве а нам помогне да боље живимо у заједници (породици, колективу и сл)и да нас подстиче на милосрђе и праштање. Веома је важно да читамо и тумачења Св. Отаца како бисмо боље разумели светоотачку логику размишљања и поимања свештених писама.

У сваком случају бих саветовао да се избегавају нездраве апокалиптичне књиге. И сами знате да се Откровење никада не чита у Цркви не зато што је неистинито (не дао Бог) већ зато што постоји велика могућност погрешног тумачења и повезивања догађаја о којима оно говори. Јако је опасно да се нарочито почетници у вери баве темама краја света и антихриста, и нарочито питањима масона, завера, сатанизма и сл. Не смемо да заборавимо да зло не можемо да победимо тако што ћемо га проучавати, већ једино уколико се и сами утврдимо у здравом духовном животу. Бављење овим темама недовољно стабилне људе уводи у обману и духовну параноју и удаљује их од Бога. Злога ће моћи препознати само они који су упознали живог Христа, а не они који стално читају о негативним стварима у свету јер бавећи се тиме ризикују да подпадну под дејство поднебесних сила.

Архимандрит Сава Јањић

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Друге објаве Fri, 03 Jan 2014 20:32:31 +0100
Пропадамо ако не растемо духовно http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/216-pr-p-d-n-r-s-duh-vn http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/216-pr-p-d-n-r-s-duh-vn

arhimadritjusti pirvuАрхимандрит Јустин (Пирву) је познати румунски духовник који је доживео преко 90 година. Рођен је 10. фебруара 1919. године у Њамецком срезу. Са 17 година је дошао у манастир Дуреу. Похађао је три богословске средње школе: у манастиру Черника и у градовима Римнику-Вилча и Роман. Монашки постриг је примио 1940. године и три године касније био је рукоположен за јеромонаха. После Другог светског рата наставио је школовање у Романској средњој школи коју је завршио 1948. године. Тада су га ухапсиле комунистичке власти и осудиле на 12 година затвора «због политичких погледа». Своју казну отац Јустин је издржавао у затворима који су се одликовали крајње суровим условима за живот затовреника (Сучава, Векерешт, Жилава, Герла, Периправа и Ајуд). Кад је 1960. године истекла његова казна отац Јустин је осуђен на још четири године затвора због тога што се није одрекао вере. Изашавши на слободу 1964. године отац је био приморан да се запосли као радник на шумском добру.

Јеромонах Јустин је 1966. године примљен у братство манастира Секу и осам година је овде имао послушање духовника. Затим је премештен у манастир Бистрица – са забраном да напушта манастирску порту; овде је под будним надзором провео 15 година: од 1974. године до свргавања комунистичког режима 1989. године. По милости Божијој оцу Јустину је 1976. године било дозвољено да посети Свети Атон.
С падом комунистичког режима 70-годишњи јеромонах Јустин се вратио у манастир Секу са жељом да остатак свог живота посвети животу у молитви и отшелништву. Међутим, послат је у село Петру Воде у Њамецком срезу где је основао манастир у име архангела Михаила и Гаврила посвећан румунским мученицима пострадалим у комунистичким тамницама.
На извесној удаљености од манастира отац Јустин је основао женски скит који је касније претворен у манастир Пресвете Богородице. Такође су отворени дом стараца, дечји дом и болница од којих је касније настао добротворни комплекс «Петру Воде». Отац је 2003. године покренуо часопис «Глас монаха» («Glasul Monahilor»), а 2008. године је по његовом благослову почео да излази часопис „Ставови“ («Atitudini»). Отац Јустин је такође руководио духовним животом неколиких скитова.
2006. године је за старешину манастира постављен јеромонах Лаврентије Карп (Лучиан), а отац Јустин је постао главни духовник обитељи. Отац Јустин (Пирву) је 2008. године унапређен у звање архимандрита. И после упокојења ужива огромну љубав и поштовање у целој Румунији.
Пажњи читалаца нудимо беседу оца Јустина с дописником румунског издања «Crestinortodox».

На заласку нежног сунца који као да је био напојен мирисима измирне и црногорице Бог ме је довео у манастир Петру Воде у келију великог духовника – оца Јустина (Пирвуа). Окренувши ка мени своје лице – лице светог човека које зрачи дивном светлошћу старац ме је слушао и притом ме је невидљиво тешио. Затим је почео да говори о деци о којој обитељ Петру Воде води духовну и материјалну бригу. Отац има шта да нам каже о спасењу, па је своје мисли љубазно поделио с нама.


Величина Божанске благодати се не може изразити речима. Ипак бих желела да чујем од Вас, оче, како гледате на човечанство, како гледате на породицу у овим тешким временима која су нас сад задесила.
– Ако немамо корен који нас чврсто држи за олтар вере, наравно, можемо скренути с пута, али ће нам сила молитве и нада на утеху Духа Светог омогућити да јасно видимо светлост Свете Тројице. Времена у којима живимо су врло немирна, као што сте добро казали, али свима треба да показујемо пут ка спасењу, чак и ако није свима надомак руке. Увек сам говорио да живимо у веку лажи и обмане и како време пролази то се само потврђује: није остало више ничег истинског. Видимо потпуно обезличавање људског бића. Код нас долазе људи са свих страна и ја видим колико се много разликују; и чудим се како поред свих оних искушења која се обрушавају на нас ови јадни људи уопште имају снаге. Али они верују и вера их теши и покрива. У сваком случају, треба да знате: ма какве биле разлике међу људима, ако не растемо духовно, ми пропадамо, нисмо укорењени како треба.

arhimadritjusti pirvu1 Многи ме питају да ли се умарам. Не, не умарам се, зато што веома волим то свагдашње и слатко ишчекивање на попришту духовништва. Истина је да не желе сви да устану и крену степеницама спасења; многи од оних које видите долазе само по благослов, али само Бог зна колико успона и падова очекује свакога на путу ка опраштању и спасењу.

Колико је за духовни напредак важна блискост клирика и мирјана? И како можемо да достигнемо потпуно исцелење душе? – У свако доба треба да будемо спремни за дан кад ћемо дати одговор Спаситељу за сва наша безакоња. А за то треба што пре да се прихватимо духовних трагања и да нађемо свој пут духовног усхођења. Ево, учитељица води малишана за руку у школу, а затим га учи да пише азбуку. Тако је и са свештеницима у цркви. Њихова обавеза је да спуштају благодат на све који су скренули с правог пута. Ево, на хиљаде верника долази у манастире и храмове; једни од њих желе да оставе пиће, други пушење, трећи још неке најразличитије страсти; али ако им свештеник не иде у сусрет да их научи, како да приђу храму они ће скренути с пута не стигавши да учине ни први корак. Они нас, сироти, траже, а ми... – ништа!
Видели сте да је данас на вечерњем нас свештеника било двојица – и читаво море верника! Затим... они остају овде и да преноће, и сутрадан ако је потребно – баш су ревносни... – и не одлазе док не добију онај духовни лек ради којег су превалили толики пут. Ипак, тешко је духовно расти, а здравље – и душевно, и телесно – наћи ћеш само у путиру који држи свештеник. Али, људи треба да буду позвани, потребна је и ревност духовника и љубав. Иначе ћемо остати, неко у заблуди, неко као парализован, неко у смрти и погибељи. Сироти људи живе у стању млаког хришћанства и све то за њих остаје као нешто далеко. И то је све...

Парафразирајући Марина Предуа може се рећи: „Време је изгубило стрпљење“, - и почињем да се плашим да ће нас смрт затећи неприпремљене – онакве какви јесмо. Оче, да ли имамо још времена да тражимо и нађемо пут ка спасењу?

– Онај ко се свим својим бићем буде уздао у спасење и наоружа се постом, молитвом и подвигом, ко урони у себе, сигурно ће наћи овај пут. Међутим, нажалост, све већи и већи број људи обузима дух противљења и чак видећи својим очима и слушајући својим ушима о толиким страхотама, нипошто не желимо да поверујемо у читаву ту «ђаволштину». И тако се испоставља да пред лице смрти дођемо потпуно неприпремљени. И то је зато што смо навикли да живимо међу људима који су се скаменили од свих ових «техничких достигнућа» са све телевизорима и компјутерима, интернетом и другим безакоњима која нас душевно разбијају.
Сачувај те Боже да користиш интернет ако не узимаш из њега само добре ствари, само знање и информације. У супротном случају све је то таштина. Све то служи као припрема за пакао, припрема за сатану. То је нешто незамисливо: деца гледају разноразне погибељне ствари: како мушкарци полно опште с мушкарцима, мајке са синовима, очеви с кћеркама, браћа међу собом – горе од животиња. То је нешто страшно!
Сва ова таштина нам је дата да би се човечанство пробудило. Требало би да ронимо горке сузе, да се кајемо због свих ових безакоња и страсти који су нас довели на ивицу провалије и да се вратимо на прави пут, бежећи колико нас ноге носе од читаве ове драме у којој живимо.
С великом љубављу и одушевљењем гледам на младе којих у нашим правосланим храмовима има све више и више, али ипак, у њима као да нема онога што нас везује с традицијом... С огромним болом и тугом морам да кажем да су деца, као и старци, погазила традицију. Осећам како ми се кожа јежи кад видим да се све оно што је дивно и богоугодно, одбацује, квари, а онда се потпуно заборавља.
А ми – нас све као да је неко сатанизовао, као да нам је сугерисао да треба да примимо све ово смеће свакодневице. Ех... кад бисте знали како је то стање опасно за наше спасење...
Питате ме за безакоња дец и омладине, а куда сте старце денули? Или мислите да сви старији људи воде исти живот као старци из Центра у Петру Воде? Шта ту уопште да се прича! Причао ми је један верник из Дорне, мој вршњак, да скоро све његове комшије, већ стари људи, даноноћно отворених уста седе испред телевизора, тако чак и једу, падају у искушење због онога што виде, исто тако пију и тону у сан, ставивши флашу под главу уместо јастука. А о молитви – нема ни говора.
Шта ту још да се прича! Тако не можемо да се припремимо за крај. Ако наш хришћанин тако доживљава онај благодатни трепет који нам Бог шаље, нема ни говора о спасењу... Ако не обновимо традицију рађаће се нараштаји којима ће наша мала земља бити све више туђа. И знате какви ће бити ти нараштаји? Биће издресирани тако да не постављају било каква питања и да се слажу са свим што им се каже!



– Огромну радост нам причињавају посете дечјем и старачком дому у Петру Воде. Оче, реците нам нешто о душевном стању Ваших штићеника.

– Заиста, сваки пут кад дођете код наше деце имамо још један повод за радост... Велику радост нам причињавате долазећи из свих кутака земље с лепим жељама да утешите децу; чак ни не знате колико светлости доносите у ову свету обитељ. И знате шта надахњује? То што долазите код деце и стараца – жалосних бића којима је толико потребна љубав. Ми овде имамо свега, зато што људи доносе много више него што је потребно за све нас који ту живимо и за манастирске трошкове. Али знате шта не схватају људи са стране? То да овде, као и свуда међу православцима, постоји велика потреба за великом љубављу. Ево, ви сте дошли, помогли сте, превили сте рану, ублажили сте бол... и ова девојчица, Јована, је то осетила. Чак је хтела да иде да Вас прати кући. Неписано је правило – љубав осећају само људи који су се приближили небеској милости.
Чињеница да треба да застанемо кад видимо да су људи попут нас у невољи, није случајна. Време открива пред нама добро и зло у свету дајући нам могућност да застанемо тамо где смо некоме потребни. Да ли сте видели како се они радују и како осећају људе отворене душе, који воле себи сличне? И то је зато што је темељ друштва увек била породица. Сва деца на свету би требало да расту и да стасавају у традиционалној породици која је позната свима нама. Наш дечји центар је само надомештање хришћанске породице. Наша деца имају маме, тате, баке, али их је овамо довело сиромаштво како би научили да је живот непрестана молитва.

– Оче, рекли сте да у свету обитељ долази много мирјана. Схватам да оних који размишљају о спасењу код нас ипак има више него оних који гину, о којима сте говорили. Ако је тако какви би могли бити степеници молитве у нашем свакодневном духовном усхођењу?

– Светињи се може приступати тек после темељне припреме душе. Не сме се дозволити да прође ниједан дан, а да се човек не упита: «А шта треба да учиним данас?» И тако почиње дан: пре свега, треба прочитати јутарње молитве, за њима увек следи Молебни канон Пресветог Богородици,[2] у којем има толико дивних места која нам пружају велику утеху и здравље и подстичу човека на покајање. Овај молебан је најлепше молење Мајци Божијој. Свима саветујем да колико могу читају и по две-три катизма с неколико метанија.
Увече сваки добар хришћанин обавља своје правило после чега чита акатист и чини неколико метанија. А најдивније је кад се цела породица окупља на молитву. Разумете, ако деца буду видела да се родитељи моле са свештеним страхом, и сама ће се негде поклонити до појаса, негде до земље и такође се учити молитвеном усхођењу. Знате, најбољи учитељ није ухо, већ око. Дете ради оно што види!
Нека нам помогне Благи Бог и нека нас заштити од свих ових страшних опасности, да нас сва ова техника не гурне на дно провалије, зато што око нас већ превише дувају ветрови несреће и пустоши, предубоко се погружавамо у бесконачну духовну убогост. Остајем при мишљењу да је неко веома заинтересован да нас доведе до стања лутања – до наше коначне душевне погибељи. Молим Бога да нам свима дарује разум и да стекнемо душевно здравље код оних малобројних правих духовника које нам Бог још даје.

– Оче, шта ћете посаветовати онима који мисле да могу да стану између добра и зла, имеђу светлости и таме, или другим речима, да можемо бити прави хришћани наслађујући се истовремено свим радостима живота, иако смо далеки од стрпљења и молитве?

– С Богом се не може цењкати! Ко не преклања своја колена на молитви, неће имати никаквог успеха. Ако се будемо усрдно молили, ако се потрудимо у молитви Бог ће учинити тако да за нас све буде могуће. То треба да чинимо сви: да се молимо Богу како би нам помогао да издржимо све невоље и несреће које се буду обрушавале на нас. Ако желимо да избегнемо невољу наш једини пут је да се научимо стрпљењу и непрестаној молитви. Сви ћемо стећи Бога и оне који у вечности живе у Духу и и Истини.
Реч која треба да се чује у Цркви је следећа: вратимо се учењу подвижника-христоносаца, вратимо се светим оцима Цркве... И нека Вас Бог благослови и нека обасја Ваш пут! Амин.

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Друге објаве Mon, 09 Dec 2013 22:43:41 +0100
ИГУМАН МАНАСТИРА ДРАГАНАЦ ПРОСЛАВИО СВОЈ ИМЕНДАН http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/210-igu-n-n-s-ir-dr-g-n-c-pr-sl-vi-sv-i-nd-n http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/210-igu-n-n-s-ir-dr-g-n-c-pr-sl-vi-sv-i-nd-n

manastirdraganac otacilarion

Игуман манастира Драганац ,протосинђел Иларион (Лупуловић) прославио је данас у манастиру Драганац свој имендан – Преподобног Илариона Великог.Свету Литургију у манастирској цркви служили су протосинђел Иларион и Јереј Веља Стојковић,парох стражачки.Након Свете Литургије Јереј Веља Стојковић пресекао је славски колач и честитао о.Илариону имендан. У манастиру Драганац,задужбини Светог Кнеза Лазара,данас се окупило више свештеника и верника из Косовског поморавља како би са игуманом манастира Драганац прославили његов имендан. Преподобни Иларион Велики

svilarion

Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Христа Господа и крстивши се, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу посети Иларион св. Антонија у пустињи, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума, код Газе. Демони су га плашили разним страшилиштима, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота, и св. Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био св. Антоније. Божествен учитељ, неослабни подвижник, диван чудотворац, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске — и говорећи кроз плач: „тешко мени, примих на земљи плату своју!" — он је бегао из места у место само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру, у Сицилији, у Далмацији и најзад на Кипру, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. г. у 80. години свога живота. Чудотворне мошти св. Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани.

Тропар (глас 8):

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Иларионе оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше. 

{gallery}draganac_imendanocailariona{/gallery}

 

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Друге објаве Mon, 04 Nov 2013 09:05:33 +0100
Међу учитељима и националним радницима - Протојереј Трајко Ковачевић http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/201-du-uci-lji-i-n-ci-n-lni-r-dnici-pr-r-r-v-c-vic http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/201-du-uci-lji-i-n-ci-n-lni-r-dnici-pr-r-r-v-c-vic

trajkokovacevicМеђу учитељима и националним радницима Гњилана и околине, а и шире, протојереј Трајко Ковачевић заузима истакнуто место. 

Рођен је у селу Коретишту 1862. године, у земљорадничкој породици, од оца Косте и мајке Стане.
Основну школу завршио је у Гњилану, а школске 1888/89. године Призренску богословију. Учио је и Учитељску школу у Београду. Године 1890. примљен је за учитеља гњиланске основне школе. Године 1892. године оженио се Стојном Поповић (ћерком Зафира Поповића), која је једно време била учитељица у Гњилану. После 1895. године, изгледа, да одлази у Македонију. Протојереј Трајко Ковачевић се опет враћа у Гњилане, где је управитељ основне школе 1901, 1902/03. године.
Већ 1903. године долази у сукоб са Нићифором, рашко-призренским митрополитом, због жеље учитеља да се донесе Уредба којом би се регулисала права и дужности учитеља и тако се ови заштитили Протојереј Трајко Ковачевић од самовоље митрополитове. Због тога је протојереј Трајко Ковачевић са учитељем Петром Катанићем и његовом женом Стојанком био отпуштен од стране митрополита. Онда је учитељ Владимир Јоксић интервенисао код митрополита да опрости казну коју је изрекао учитељима. О овоме пише и Олга Николић и истиче да је у том сукобу протојереј Трајко Ковачевић, од стране учитеља вучитрнских, затим из Приштине, Неродимља, Липљана, Гуштерице, Лапљег Села, био одређен за заступника - опуномоћника њиховог код митрополита.
После овог сукоба, Трајка опет налазимо у Македонији, где му умире ћерка Даница.
Изгледа да се опет враћа у Гњилане, те опет нема мира, али овога пута од Турака, који му прете убиством.
Једном приликом су пуцали на њега и промашили га, а метак је окрзнуо његову жену Стојну. Због несигурности, Трајко бива принуђен да оде у Србију. Радио је као парох у Ново-бановинској парохији, као и у Богатићу код Шапца.

protatrajkokovacevic

Протојереј Трајко Ковачевић

Протојереј Трајко Ковачевић је добровољац у Првом светском рату, учесник церске битке, а 1915. године са сином Лазаром прелази Албанију. У међуратном периоду у Гњилану, дакле, био је учитељ и архијерејски намесник, а кратко време и управитељ основне школе, као и вршилац дужности школског надзорника.

Протојереј Трајко Ковачевић је због својих способности увек био у центру догађаја, стално прогањан и од стране наших људи, а и од Турака и Арнаута. У критичним ситуацијама био је принуђен да се склања из завичаја, али се опет враћа њему, остајући му веран до краја живота. Протојереј Трајко Ковачевић умро је 1925. године.

О њему Стојан Капетановић пише: „Био је то човек од ретке вредности и способности“. Тодор Станковић, обилазећи његово родно село пише: „У овоме је селу рођен из честите српске куће Трајко Ковачевић, вишегодишњи одлични српски учитељ у Гњилану и другим местима у Старој Србији“.

Професор Милорад Миња Филић

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Друге објаве Sat, 28 Sep 2013 20:23:00 +0200
СПОМЕН БРАТСТВА “СВИ СВЕТИ” НА САРАДЊУ СА СЛОБОДАНОМ КОСТИЋЕМ http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/194-sp-n-br-s-v-svi-sv-i-n-s-r-dnju-s-sl-b-d-n-s-ic http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/194-sp-n-br-s-v-svi-sv-i-n-s-r-dnju-s-sl-b-d-n-s-ic

kosticОснивањем православног братства “Сви свети” на челу са протојерејем Зораном Ковачевићем отворена је још једна страница у промоцији културе православног живљења у епархији Рашко-призренској. Једна од активности Братства било је покретање листа “Светилник”. Уређивачки одбор је хтео да пре свега ауторским текстовима привуче пажњу читаоцима, међу којима би били и деца и интелектуалци, и да им на пријемчљив за њих начин покаже ширину Православља и оне његове стране које можда нису баш свима познате.

У мобилизацији снага које би реализовале овај подвиг се, пре свега на основу личних познанстава чланова Уредништва, ступило у контакт са професором и “братом” Слободаном Костићем, који је по својим духовно-књижевним активностима био познат не само у својој академској средини у Приштини, а затим и у Косовској Митровици, већ и у другим местима Србије. Он се радо одазвао овом позиву, па је тако започета сарадња са њим – човеком који је на истанчан начин, попут опитног старца, доживљаво и созерцавао Бога и његове тајне, и који је умео да та своја искуства, кроз призму своје личности, преточи у “лепу реч”. Управа Братства је знала да ће знање и искуство једног академског радника оваквог “профила” бити огромна. Брат Слободан није био у уређивачком одбору, али је зато својим бројним текстовима још више оплеменио странице овог листа.

Најплодотворнији период у сарадњи Братства и Слободана Костића је био за време стварања и објављивања првих десетак бројева часописа, односно 2006, 2007. и 2008. године. Тада је и, тачније априла 2006, у оквиру показивања филма о Светом владики Николају Жичком у уводу он говорио о животу овог светог Србина.

Његова жанровска разноликост, као и широко поље интересовања, оваплоћени су кроз више текстова у “Светилнику”. Свој суптилни доживљај Бога и вере је изразио кроз прозаичан текст Велико јутро (Сећања смиреног отрока), и кроз лирска остварења: Камен и Кивот Светог Јоаникија Девичког. Читаоци су имали прилику да се упознају са основним православним појмовима у његовом објашњењу, од којих су објављени они сиситематизовани под почетним словима А и Б. Такође је овај лист Братства објавио његово обраћање на једном од научних скупова о сервологији (србистици), филолошком и културном покрету – овог пута

на тему значаја њене духовне компоненте. У Светилнику је забележен и један његов агиографски труд. Састављач је кратког житија мученице Босиљке из Пасјана (Косовско Поморавље), светитељке локалног поштовања, а на основу предања које је сачувано међу старијим становницима овог села, чија је казивања прибележио и искористио као извор. Занимљиво је да ово житије потписао под псеудонимом – Серафим.

Пишући ове скромне ретке, а, уосталом, и увек када се сетимо брата Слободана, у мислима нам је једна његова реченица. Наиме, на једној промоцији своје књиге “Путник”, у периоду када је несрећна болест почела да узима данак његовом животу, он је изговорио реченицу: ”Бог ми је дао болест да здрав будем”. Оксиморон заснован на антонимији, нама земнима, наравно, нелогичан и противречан. Али тако је са Хришћанством и правим хришћанима, често функционишу не по земаљским законима и земаљској логици. ...А брат Слободан је био један од таквих. Овај текст нека буде знак сећања, као и знак захвалности свих нас који смо познавали, поштовали и волели професора Слободана Костића.

Вечна му спомене у блаженом животу, пред Богом, анђелима божијим и свим светима. Православно братство „Сви свети“

Часопис братства „Светилник“ Главни и одговорни уредник: протојереј Зоран Ковачевицћ

Редакција:

Јереј Веља Стојковић

Јереј Александар Зафировић

Др. Вет. Обрад Шошић

Василије Стоиљковић

Др. Никола Костић

Др. Професор Јован Живковић

Весимир Антанасковић

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Друге објаве Sat, 24 Aug 2013 22:23:41 +0200
Госпојински пост од 1/14. августа до 28/15. августа http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/191-g-sp-ins-i-p-s-d-1-14-vgus-d-28-15-vgus http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/191-g-sp-ins-i-p-s-d-1-14-vgus-d-28-15-vgus

gospojinskipostГоспојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост, све дане "на води", осим суботе и недеље када је дозвољено уље и вино.

Једино на Празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак и тада једемо рибу, вино и уље. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180).

Шта треба још да знамо о посту? Прву заповест о посту налазимо у Светом Писму у причи о паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар 17), или Пророк Мојсије на гори Хориву (2 Мој 34,28). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су уз пост избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина). Постили су и Св. Апостоли. У Хришћанству први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. Α то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот. Рана Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο посту, али је придодата духовна категорија, која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила посне дане у седмици, и вишедневне постове у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице (Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од јела животињског порекла. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу.

Преузето са сајта СПЦ

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Друге објаве Tue, 13 Aug 2013 22:56:58 +0200
Предавања на тему "ЦАР КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ И МИЛАНСКИ ЕДИКТ" у организацији СПЦО Гњилане http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/187-pr-d-v-nj-n-u-c-r-ns-n-in-v-li-i-i-il-ns-i-di-u-rg-niz-ci-i-spc-gnjil-n http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/187-pr-d-v-nj-n-u-c-r-ns-n-in-v-li-i-i-il-ns-i-di-u-rg-niz-ci-i-spc-gnjil-n

bobanstojkovicПонедељак 12. август 2013. године,  у 20 часова.

Сала Дома културе у Шилову.

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског и Косовско-метохијског Господина Теодосија, Црквена Општина Гњилане у години јубилеја, 1700. година од доношења Миланског едикта, организује предавање на тему "цар Константин велики и Милански едикт".

ПРЕДАВАЧ: СВЕШТЕНИК БОБАН СТОЈКОВИЋ, ПРОФЕСОР БОГОСЛОВИЈЕ У НИШУ.

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Друге објаве Thu, 08 Aug 2013 22:20:33 +0200
У Церници прослављена храмовна и сеоска слава Св. Илије http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/172-u-c-rnici-b-l-z-n-hr-vn-i-s-s-sl-v-sv-ili http://spcognjilane.com/index.php/sr/component/k2/item/172-u-c-rnici-b-l-z-n-hr-vn-i-s-s-sl-v-sv-ili

cernica1

У Церници, селу које  је напустило више од стотину српских породица, прослављена је храмовна и сеоска слава Св. Илије. 

Иако далеко од родног села, на дан сеоске славе многи од расељених  долазе да обиђу цркву Св. Илије, која није била поштеђена страдања, као и српски живаљ из овога села, у периоду од 1999. године па до данас.

Срби из овога и српских села из поморавља присећају се прослава овог празника, када се до касних вечерњих сати играло коло у порти цркве Св. Илије у Церници.

Данас је број гостију много мањи, а звук песме са брда где се налази црква Св. Илије утихнуо је од 1999. године.

Захваљујући преосталим Србима у овом селу и донацијама верника, црква Св. Илије и данас изгледа исто као пре, чак и уређеније.

У нади да ће се коло момака и девојака поново заиграти пред црквом Св. Илије у Церници, Срби, мештани овога села чекају године које долазе.

{gallery}svetiilija_cernica{/gallery}

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Друге објаве Fri, 02 Aug 2013 23:29:50 +0200