Манастири и цркве ЕРП

Манастири и цркве ЕРП (7)

Манастири и цркве ЕРП

недеља, 27 септембар 2015 21:42

Манастир Гориоч

Written by

gorioc

Манастир Гориоч на Косову и Метохији је посвећен Светом Николи. Манастир Гориоч је задужбина Светог Краља Стефана Дечанског из 14. века, који га је подигао у знак захвалности за излечење и исцељење "изгорелих" очију, по чему је манастир и добио име "Гориочи". Манастир Гориоч се налази на северозападу Косова и Метохије, у близини градића Истока, на Белом Камену и "метох" је манастира Високи Дечани. Поред мале цркве Светог Николе, у оквиру манастира се налазе конак и звоник из каснијег периода. Црква манастира Гориоча, једнобродна грађевина, је била изграђена у 14. веку, али нажалост није сачувана у свом првобитном облику. Реконструисана је у 16., 18. и почетком 20. века. У цркви манастира Гориоча је очувано 11 икона сликаних током 16., 17. и 18. века. Својевремено се у Манастиру Гориоч налазила и богата збирка средњевоковних књига, са вредним рукописима из 14. и 15. века, што је забележио руски путописац Гилфердинг у 19. веку, када је неке од књига понео са собом у Русију. Ове књиге се данас чувају у градској библиотеци у Ст. Петерсбургу.

За време другог светског рата, албански нацисти су користили манастир Гориоч као затвор за српске и црногорске заробљенике. У дворишту цркве, конак, звоник и фонтана су касније реновирани. Након рата на Косову 1999. године, сва српска популација са овог подручја је напустила Косово и Метохију, а монахиње и отац Сава су током неколико дана остали сами без икакве заштите. Од када су медјународне мировне снаге стигле на Косово и Метохију, манастир Гориоч је поново под заштитом. Данас је Гориоч зенски манастир са пет монахиња и једним старијим архимандритом, оцем Савом. Монаштво манастира Дечани редовно посецује Манастир Гориоч, посебно током недељних служби и празничних литургија, а такодје и помаже у пословима одржавања манастира. Манастир Гориоч чувају шпански војници КФОР-А/ЕУЛЕX-А који помажу монахињама око набавке и пружају им заштиту приликом путовања у оквиру и ван Косова и Метохије, или приликом посета лекару.

недеља, 27 септембар 2015 21:13

Манастир Зочиште

Written by

zociste

Манастир се налази у српско - албанском селу Зочишту, на 5 км удаљености од Ораховца у правцу југоистока. Село Зочиште са црквом Св. Врача помиње се први пут у повељи Стефана Дечанског 1327. године, којом дарује Хиландару бројна имања, чија су имена до данас сачувана у неизмењеном облику. У средишту данашњег села Зочишта, налази се црква Св. Врача. По народном предању црква је "300 година старија од Дечана". Испод цркве налази се природан извор Врело, чија се вода у народу сматра лековитом, као "лечилиште за очи", па отуда име селу и манастиру Зочиште.
У селу постоје:
1) Манастир Зочиште са главном црквом Св. Врача Бесребреника Кузме и Дамјана, која ужива велики углед у српском народу овог краја. Црква представља једнобродну грађевину са полуобличастим сводом и нешто широм припратом од наоса цркве. Цркву је, вероватно, подигао неко од чланова српског високог клира, што представља посебну вредност међу групом сачуваних споменика из доба самосталне немањићке државе.
Манастир је страдао 1999. године, када је потпуно опљачкан и разорен од стране Албанских екстремиста. Братство манастира се склонило прво у Призрен, а потом у Црну Реку. Мошти чудотворних светаца Кузме и Дамјана биле су пренешене из Зочишта у манастир Сопоћани. Монаси манастира вратили су се у Зочиште после 17. марта 2004. године. Убрзо је игуман манастира Ђурђеви Ступови, преузео на себе одговорност за обнову овог до темеља порушеног манастира, уз помоћ Координационог центра за Косово и Метохију и људи добре воље. Посебна заслуга за обнову овог хришћанског објекта, припада италијанском контигенту КФОР-а, који је задужен за његово обезбеђење, као и генералу Ерику Данилу и његовом заменику, немачком пуковнику Ерхарду Билеру. Италијански генерал Ерик је истакао обнову манастира као један од приоритета у току свог мандата. Крајем 2006. године радови на обнови цркве су били приведени крају. За градњу је коришћен камен од порушене старе цркве, а нова црква је по облику скоро идентична предходној. Мошти чудотворних светаца су биле враћене на место где иначе припадају. Ово је први обновљен православни објекат од преко 150 порушених цркава за осам година.

2) У селу се налазе и осатци цркве Ваведења Св. Пречисте, десно од Зочишког врела. Њени зидови од тесаника, довратници и праг улазних врата су добрим делом очувани.

3) Остаци цркве Св. Јована се налазе у манастриском винограду, 100 м изнад пута за Ораховац. Поред делова темеља постоји и једна камена плоча на којој има делова нечитког натписа.

МАНАСТИР СВЕТИХ ВРАЧА СЕ НАЛАЗИ У СЕЛУ ЗОЧИШТЕ, ПЕТ КИЛОМЕТАРА УДАЉЕНОМ ОД ОРАХОВЦА НА ПОДРУЧЈУ СВЕТЕ МЕТОХИЈЕ.
СЕЛО КАО И МАНАСТИР СУ ДОБИЛИ ИМЕ ПО ЧУДОТВОРНОМ ЉЕКОВИТОМ ИЗВОРУ ЗА КОЈИ СЕ СМАТРА ДА ЈЕ "ЛЕЧИЛИШТЕ ЗА ОЧИ", ТЕ ОТУДА И НАЗИВ ЗОЧИШТЕ.
МАНАСТИР ЈЕ САГРАЂЕН У ВРИЈЕМЕ ДИНАСТИЈЕ НЕМАЊИЋА НА ОСТАЦИМА ВИЗАНТИЈСКЕ СВЕТИЊЕ, АЛИ ЈЕ НЕПОЗНАТ ЊЕГОВ КТИТОР.
МАНАСТИР И ЦРКВА СВЕТИХ ВРАЧА СЕ ПОМИЊУ ЈОШ У ДАРОВНОЈ ПОВЕЉИ КРАЉА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ, КОЈОМ 1327. ДАРУЈЕ МАНАСТИРУ ХИЛАНДАРУ НА СВЕТОЈ ГОРИ ИМАЊА И ОДРЕЂУЈЕ МЕЂЕ.
ПРЕМА ПРЕДАЊУ, МАНАСТИР СВЕТИХ ВРАЧА-ЗОЧИШТЕ ЈЕ ТРИ ВИЈЕКА СТАРИЈА ОД ДЕЧАНА И ПОТИЧЕ ИЗ 11. ВИЈЕКА.
НАЈНОВИЈА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ДАТИРАЈУ ОСНИВАЊЕ МАНАСТИРА ЧАК У 4. ВИЈЕК, НА ОСНОВУ ПРОНАЂЕНОГ РАНОХРИШЋАНСКОГ НАДГРОБНОГ СПОМЕНИКА И КЕРАМИКЕ ИЗ 3. И 4. ВИЈЕКА НА МЈЕСТУ ДАНАШЊЕГ ХРАМА.
МАНАСТИР ЈЕ ПОСЈЕДОВАО МИНЕЈ ИЗ 15. ВИЈЕКА КОЈИ ЈЕ УНИШТЕН 6. априла 1941. ГОДИНЕ У НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ ПРИЛИКОМ БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА ОД СТРАНЕ НАЦИСТИЧКЕ ЊЕМАЧКЕ, КАО И БОГАТУ ЗБИРКУ ИКОНА, ЛИТУРГИЈСКИХ КЊИГА, ЦРКВЕНИХ РЕЛИКВИЈА, ИТД...
ДУБОРЕЗ ИКОНОСТАСА ЈЕ БИО ЧУВЕН ПО СВОЈОЈ УМЈЕТНИЧКОЈ ЉЕПОТИ.
МАНАСТИР СВЕТИХ ВРАЧА ЈЕ ОД СТРАНЕ АЛБАНСКИХ ЕКСТРЕМИСТА У СЕПТЕМБРУ 1999. ГОДИНЕ ЕКСПЛОЗИВОМ ПОТПУНО РАЗОРЕН КАО И ЦИЈЕЛИ МАНАСТИРСКИ КОМПЛЕКС, СРПСКО ГРОБЉЕ И ОКОЛНЕ КУЋЕ СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА. СВЕТЕ МОШТИ СУ ТАДА ПРЕНИЈЕТЕ У МАНАСТИР СОПОЋАНИ.
ТОМ ПРИЛИКОМ ЈЕ УНИШТЕНО МНОШТВО ВРИЈЕДНИХ ФРЕСАКА, ИКОНА И ЦРКВЕНИХ САСУДА.
НАЈСТАРИЈИ ОСТАЦИ НЕКАДАШЊИХ САЧУВАНИХ ФРЕСАКА, ПОСЕБНО ПРИКАЗИ ПРОПОВЈЕДНИКА СУ ИЗ 14.ВИЈЕКА, ПРЕДСТАВЉАЈУЋИ МОНУМЕНТАЛНИ СЛИКАРСКИ СТИЛ.
ЦРКВА ЈЕ БИЛА ОСЛИКАВАНА У НЕКОЛИКО НАВРАТА.
ПО ПОЧЕТКУ ОБНОВЕ, ИСПОД РУШЕВИНА И КАМЕНИХ ГРОМАДА ЈЕ ПРОНАЂЕНА ЧУДОТВОРНА ИКОНА СВЕТИХ ВРАЧА, ПОЦИЈЕПАНА НА ДВА ДИЈЕЛА. НА ЈЕДНОМ ДИЈЕЛУ СЕ НАЛАЗИО СВЕТИ КОЗМА А НА ДРУГОМ СВЕТИ ДАМЈАН. ИКОНА ЈЕ РЕСТАУРИРАНА И ДАНАС СЕ НАЛАЗИ У СВЕТОМ ХРАМУ И ПРУЖА ИСЦЈЕЉЕЊЕ СВИМА КОЈИ ЈОЈ ИСКРЕНО И СА ВЈЕРОМ ПРИСТУПАЈУ.ЗА СВЕТЕ ВРАЧЕ ПРЕДАЊЕ ГОВОРИ ДА НИКАДА НИСУ ОБОЉЕЛИМА НАПЛАЋИВАЛИ СВОЈЕ ИСЦЈЕЉИТЕЉСКЕ УСЛУГЕ.
МАНАСТИР ЈЕ ДЈЕЛИМИЧНО ОБНОВЉЕН, А ЗА ИЗГРАДЊУ ЦРКВЕ ЈЕ КОРИШТЕН СТАРИ КАМЕН И ЦРКВА ЈЕ УРАЂЕНА ИДЕНТИЧНА ПОРУШЕНОЈ.


И данас, у манастир у којем се догађају бројна чудесна исцјељења, долази велики број православних вјерника, странаца, али и Албанаца, муслимана из околине, који светињи приступају са вјером и великим поштовањем.
Ова светиња је позната по Светим исцјељитељским моштима бесребреника Светих Козме и Дамјана пред којима се дешавају многобројна исцјељења о чему постоји велики број свједочанстава.

петак, 25 септембар 2015 13:52

Манастир Девич

Written by

Манастир Девич који се налази под главним венцем истоимене планине у Србији, Метохији - Косово и Метохија, саграђен је око 1434. године и налази се у дреничкој шуми, 5 km. јужно од Србице. Манастир је саграђен на месту где се у једној шупљој букви подвижавао велики подвижник из XV века Свети Јоаникије Девички, након што је у тај крај прешао из Црне Реке. Манастир је подигао деспот Ђурађ Бранковић око 1434. године у знак захвалности за оздрављење своје кћери-девице, по чему је манастир добио име. Ђурађ Бранковић је манастир сазидао на месту где је, четири године раније, 1430. године сахрањен пустиножитељ Јоаникије Девички.

Манастир је више пута пљачкан и обнављан у својој историји. Године 1915. су га опљачкале аустроугарске војне снаге после одступања српске војске преко Албаније у Првом светском рату. А 1941. године је срушена и уништена испосница Св. Јанићија Девичког која се налазила на падини на северној страни манастира, као и источник који се налазио у удолини ниже манастира. Манастир су тада опљачкали албански фашисти. До ових немилих догађаја манастир је у својим ризницама имао велику збирку рукописних и штампаних књига из XIX и 20. века. Крајем јуна 1999. године, након повлачења југословенских снага безбедности са Косова и Метохије и доласка француских снага КФОР-а, манастир је опљачкан, разбијена је плоча на кивоту Св. Јоаникија а иконе су оскрнавили припадници ОВК (UÇK).

Марта 2004. манастир је спаљен у присуству војника КФОР-а. Гробница Јоаникија Девичког је отворена и оскрнављена.

Фреске у манастиру, којих има у неколико слојева потичу из 15. века и на њима је лик Св. Јанићија Девичког у одећи великосхимника и добро очувани натпис на коме пише да је он први ктитор места сего, а добро очуван је и лик Св. Акакија, као и композиције Свадба у Кани Галилејској и Исцељење раслабљеног.

Обнављан више пута и састоји се из више цркава посвећених Ваведењу Богородице, Св. Јоаникију, Св. Ђорђу.

Манастир Девич од своје имовине поседује преко 60 хектара земље и око 250 хектара шуме (винограде у Великој Хочи, неколико кућа у Вучитрну и земљу у околини Бича у Лаушима, Лепини и Лудовићима).

Игуманија манастира је Анастасија која је дошла у манастир у 13. години.[2] КФОР се повукао 2012. године и од тада је безбедност манастира у надлежности Косовске полиције.

Wikipedia

петак, 11 септембар 2015 13:56

Манастир Високи Дечани

Written by

manastirDecani

Манастир Високи Дечани је задужбина краља Стефана ИИИ Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин. Храм представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. Манастир се налази у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије.

Изградња манастира

Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о „саздању и утврђењу“ цркве скупивши „велико мноштво уметничких и вештих мајстора“. Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.
1912 Манастир Високи Дечани.ЈПГ

Осликан је знатно касније 1347-1348. године. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива „Високим“ (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.

    "А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (Григорије Цамблак).

Период после 16. века

У време обнове Пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.

Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Мошти су последњи пут пресвучене 1964. године у одећу коју је сашио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле.[1] Током 19. века обновљена су манастирска здања.

Дечанска црква Христа Пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне Србије. Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века.

Колекција рукописних књига манастира Дечани по значају и богатству је одмах иза хиландарске.

Косовска пошта је на пролеће 2009. издала поштанске маркице, на којима је приказан манастир Високи Дечани као „архитекстонско благо Косова“, без напомињања његове повезаности са српском културом и историјом.

Уз Дечане се налазе 23 хектара земљишта око којих траје судски спор у вези са власништвом.


Светска баштина

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.

УНЕСКО је прогласио манастир Дечани за место светске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцен запис о животу у XIV веку.

ВИКИПЕДИА

петак, 11 септембар 2015 13:24

Манастир Грачаница

Written by

manastirGracanica

Манастир Св. Богородице у Јужној Србији, на левој обали реке Грачанке, десна притоке Ситнице, јужно од Приштине на Косову, задужбина је краља Милутина, његове жене Симониде и сина Стефана. Подигнута је 1321. године и обдарена богатим поклонима као у имању тако и у повластицама. Она је подигнута на месту старе цркве у којој је била столица липљанске епископије.

Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су били развили веома интензивну духовну и уметничку делатност. У другој четвртини 16. века ту је било и средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20-так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.

Након рата на Косову и Метохији 1999. године у манастир Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним представницима са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и Метохији.
Архитектура

Грачаница је један од најзначајнијих споменика старе српске културе. Црква је од тесаног камена положеног у редове двојних и тројних редова опека и има пет кубета и три апсиде. Изведена је у естетском и грађевинско- архитектонском савршенству и врло је складних пропорција.

Црква манастира Грачаница је грађевина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена. Спољна припрата је саграђена у крајем 14. века у време кнеза Лазара.
Фреске

У цркви се налазе фреске које приказују родослов династије Немањића, копија из манастира Дечана, затим лик краљице Симониде, жене краља Милутина и кћери византијског цара Андроника ИИ.

У 16. веку припрата је осликана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари из Солуна завршили су фреске у главној цркви до 1321. Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роџества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. Св. Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фресака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Богородице и Рођења Господњег.

На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети српских архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379. и 1383. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 цм x 139 цм). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.
Светска баштина

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.

Wikipedia

петак, 11 септембар 2015 13:09

Црква св. Николе - Гњилане

Written by

gnjilane crkva1

Године 1861. на темељима старије, омање цркве у центру Гњилана, саграђена је велика црква Св. Николе. Она је више пута страдала у пожарима, а једном је изгорела до темеља. Последњи пут је обновљена 1983. године. Данас се у њој чува лепа збирка икона, књига и црквених сасуда.

Црква св. Николе у Гњилану данас је Саборна црква и стециште Срба из косовског Поморавља. Након 1999. године у Гњилану је остало десетак српских породица, а Срби из околнних гњиланских села окупљају се углавном у порти гњиланске цркве.

На спољашним и унутрашњим зидовима цркве видна су оштећења проузрокована од бројних детонација и земљотреса који су се догодили након 1999. године. Гњиланској цркви локална албанска власт искључила је струју, па је тако црква без струје била све до ове (2013.) године.

Марта месеца 2004. године покушано је паљење цркве св. Николе, а не дуго затим забележени су још неки насртаји молотовљевим коктелима.

2102. године донацијама Владе Косова уређено је црквено двориште.


Први подаци који се односе на постојање насељеног места на подручју Гњилана се појављују већ у првој половини XIV века и то у доба владавине цара Стефана Душана, који је и посетио Ружицу (како се у то време звало Гњилане) негде око 1351. године и прешао преко чувеног Маскетаровог моста на реци Добруши, у центру града, и тако занавек обележио историју овог српског места. У то време (XIV век), у близини Гњилана, у утврђењу Прилепац, рођен је кнез Лазар Хребељановић, који се 1389. године, у боју на Косову, супротставио исламском надирању. Много касније, након српско-турског рата u 19. веку, Гилане (како су га тада звали) је припало Турској. У то време настала је и чувена песма која најбоље одсликава расположење српског народа у то време и која гласи: "Ој Гилане пуста варош, зар за тебе нема радост, дође Србин па се врати, а Гилане још да пати." Гњиланци су, најзад, 1912. године дочекали дуго жељену слободу, када су се и последње турске трупе повукле из овог града.

петак, 11 септембар 2015 12:26

Манастир Драганац

Written by

Mamastir Drgaganac

Манастир Драганац је манастир Српске православне цркве и припада Епархији рашко-призренској. Налази се близу места Прилепац у источном делу Косова насељеном претежно Србима.

Први се пут спомиње у даровници српског кнеза Лазара 1381. године. Манастир, као и село које је постојало око манастира добио је име по Лазаревој кћери Драгани. Изграђен је на месту старе средњовековне цркве између 1865. и 1869. године и посвећен Светом Архангелу Гаврилу. Изградњу цркве помогао је кнез Михаило који је за ту прилику приложио 100 дуката. У манастиру је убрзо отворена и једна од првих месних школа.

Испред манастира се налази извор воде, познат у народу по својим лековитим својствима. У периоду комунистичке власти манастир је био опустео а у њему је било смештено сиротиште. Манастир је поново обновљен 2008. године, највише заслугама игумана и настојатеља манастира Кирила. Њега је 2011. године на том месту наследио игуман Иларион, познат још и као некадашњи глумац Растко Лупуловић.

Допуните текст

Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Манастири и цркве ЕРП